Prva liturgijska proslava Svetog sveštenomučenika Ilije trubarskog

Prva liturgijska proslava Svetog sveštenomučenika Ilije trubarskog, koji je na predlog episkopa bihaćko-petrovačkog Sergija i odlukom Svetog Arhijerejskog Sabora SPC 2025. upisan u Diptih Svetih, održana je juče, na dan njegovog molitvenog pomena, u hramu Svetog Save u Drvaru.

Praznovanje je počelo dočekom ikone sveštenomučenika Ilije i večernjim bogosluženjem koje je 8. maja služio episkop Sergije sa više sveštenoslužitelja među kojima je bio i jerej Nikola Radovančević iz Eparhije novogračaničko-srednjezapadnoameričke, potomak Svetog sveštenomučenika Ilije, a bogosluženje su pojanjem ukrasili učenici Bogoslovije Svetog Arsenija Sremca u Sremskim Karlovcima.

Na dan praznika, na svetoj liturgiji je po zaamvonoj molitvi izvršeno blagosiljanje slavskih prinosa i pročitana gramata Svetog Arhijerejskog Sabora o proglašenju Svetog sveštenomučenika Ilije trubarskog, posle čega je, pozdravljajući srodnike i poštovaoce Svetog Ilije trubarskog, vladika Sergije besedio o tome da su na svetoj liturgiji sabrani potomci „onih koji su pre 85 godina upalili baklju slobode dižući se na ustanak protiv onih koji su nam vezali gajtan oko vrata i koji su nas bacali u jame, da bi nas nestalo iz naših sela i gradova zauvek”.

„Ustanički plamen zahvatio je sva srpska sela i varoši u obe Krajine, jer da ne bi biološki nestao i da bi opstao, narod je morao da se diže na ustanke. A iako nastao iz iste vatre, slobodarski plamen podelio se na dva dela, oslabio vatru i spržio čak i one koji su slobodi dali sve. U tom bratskom sukobu, na žalost, postradao je i onaj koga danas proslavljamo, Sveti sveštenomučenik Ilija trubarski, iz plemena Rodića, iz čestitog Tribara, pastir stada Hristovog i sluga Božjeg oltara“, rekao je vladika Sergije, saopštava eparhija.

Podsetivši da iz istog kraja potiče veliki vojvoda Golub Babić „koji je u svoje vreme učinio sve što je mogao da bi njegov narod živeo dostojanstveno, slobodno i u veri svojih predaka”, vladika je ukazao da je sveštenik Ilija na svoj način činio isto, „ali bratska mržnja, na žalost, njegovih suparnika učinila ga je žrtvom, a njegova mučenička smrt aprila 1942. godine, vinula ga je u nebo svetih, odakle nas verujemo blagosilja, moleći se Svemogućem Gospodu za svoje duhovne i biološke naslednike“.

„Otac Ilija nije hteo da napusti svoj narod iako je znao da su mu dani bili odbrojani, jer ga je bratska a ne okupatorska ruka, bacila u jednu od trubarskih jama, u Vaskršnju sredu”, podsetio je episkop Sergije i naglasio: „Njegova kanonizacija danas nije atak na bilo koju zaraćenu strani tokom Drugog svetskog rata, bilo ona partizanska ili četnička, već poziv na zemaljsko izmirenje onih koji na nebesima sasvim sigurno zajedno poju Tvorcu i Gospodu našem Isusu Hristu, Spasitelju i Svedržitelju. Neka bi molitve Svetog sveštenomučenika Ilije obnovile bratsku ljubav među nama, isceljujući rane iz ne tako davne prošlosti i neka bi dao Gospod da blagoslov oca Ilije obnovi životom znameniti Trubar, koji je uvek rađao heroje i junake, a svima vama draga braćo i sestre neka sveštenomučenik Ilija bude i ostane molitveni pokrovitelj i nebeski zaštitnik od dana današnjeg i do kraja sveta i vremena”, zaključio je vladika Sergije.

Po blagoslovu Episkopa bihaćko-petrovačkog, sabranima se obratio jerej Nikola Radovančević, potomak Svetog sveštenomučenika Ilije trubarskog, klirik Eparhije novogračaničko-srednjezapadnoameričke, starešina hrama Svetog Nikole u Južnom Milvokiju, u naselju Kadahi, koji je poziv da kaže više o svom dedi „primio kao veliki blagoslov ali i kao veoma težak zadatak”. Govoreći o dedi koga nikada nije upoznao, a koji je bio oduvek središnja ličnost njegovog odrastanja i života, otac Nikola je sa sabranima podelio sećanja svoje majke, ujaka i drugih članova porodice na oca Iliju i rekao da je „do danas jasno da svi još uvek pokušavamo da razumemo ne samo pojedinosti, nego suštinu i istinu onoga što se dogodilo u tim teškim i bolnim danima”. Bol zbog dubokog i nepravednog gubitka je i posle decenija ostao previše živ i težak za decu oca Ilije, a kada je njegova pokojna majka Dara govorila o ocu, „više je govorila o utiscima, nego o sećanjima”, jer je bila suviše mala kada je on postradao, bačen u bezdnu jamu.

„Uvek je govorila o osećaju da je bila voljena od svog oca, a neki ljudi imaju čitav život ispunjen sećanjima, ali na žalost nikada ne osećaju da su bili voljeni”, dodao je otac Nikola.

Ispovedajući da ga je u gnev mladosti prema nepravdi, tiraniji i ugnjetavanju doveo u iskušenje da mrzi one koji su ubili njegovog dedu i da razmišlja o tome kako da ih privede pravdi, otac Nikola je ispričao sabranima događaj koji je učinio da taj gnev iščezne. Naime, pre mnogo godina mu je jedna osoba otkrila ime čoveka iz njegove duhovne zajednice, koji je bio umešan u hapšenje, mučenje i pogubljenje oca Ilije. Javilo se osećanje gneva i želje za osvetom, a pomislio je i na ironiju „onih koji su izdali Boga i veru, koji su učestvovali u uništenju drugog čoveka, sveštenoslužitelja Božjeg“, ali, onda se setio i dece - unuka tog čoveka. „Šta god da se dogodilo u prošlosti – to nije bio njihov greh”, rekao je otac Nikola, koji je toj čestitoj i dobroj dečici predavao veronauku.

„Tada se otkrilo delo Božje: unuk kome je bilo uskraćeno čak i poznanstvo sa sopstvenim dedom, sada je delio životvorno blago sa unucima onoga koji je bio mučitelj, pomažući im da hode putem spasenja”, naglasio je otac Nikola.

On je u tome video „tajanstveni put Božji, Njegovu duboku ljubav i Njegovu nadzemaljsku pravdu”.

„Pravda Božja i ljubav Božja se ne mogu razdvojiti. U životu nema slučajnosti, nema ni dobre ili zle sreće, već postoji samo neprestano i promisliteljno dejstvo Božjeg Promisla koji dopušta da nas snađe sve što je potrebno za nas i za naše spasenje“, podvukao je otac Nikola i istakao: „Kao što se nekada đavo radovao kad je brat ustajao na brata, tako sada rida dok brat bratu prašta i dok se sabiramo da se setimo našeg voljenog i nikada zaboravljenog pretka, novoproslavljenog sveštenomučenika Ilije trubarskog“. Na kraju je otac Nikola pomenuo sve direktne potomke sveštenomučenika Ilije, posebno zablagodario Preosvećenom Episkopu Sergiju „bez čije nepokolobive podrške i truda ovo proslavljenje ne bi možda bilo ostvareno sa ove strane nebeske zavese”, ali i sveštenicima Saši, Zoranu, Siniši sa porodicama i zajednici u Drvaru i Trubaru na gostoprimstvu i na tome „što nastavljaju hrabro i neumorno delo služenja Gospodu Isusu Hristu u ovim prelepim i stradalnim krajevima“.

Episkopu Sergiju su sasluživali: arhimandrit Varnava (Damjanović), Vasilije (Rožić), iguman Jerotej (Vlajković), protojereji-stavrofori Petar Salmas (iz Carigradske Patrijaršije) i Siniša Serdar; protojerej Zoran Milovac, jeromonah Angelarije (Gavrić), jereji Nikola Radovančević (iz Eparhije novogračaničko-srednjezapadnoameričke), Đorđe Milidrag (iz Eparhije sremske) i Nikolaj Černov (Ruske Pravoslavne Crkve); protođakon Nemanja Reljić i đakon Darko Bubnjević.