Cenovnici za kalendar ne haju

Kopaonik – Pet dana neprestane vejavice i formiranje snežnog pokrivača visine 65 santimetara malo su popravili bilans ovogodišnje zimske sezone na Kopaoniku. Jer, posle gužve u vreme novogodišnjih praznika i školskog raspusta, hoteli na ovoj planini su dve sedmice bili poluprazni – ovdašnji turistički poslenici procenjuju da je bilo tek oko tri-četiri hiljade gostiju, čemu je ponajviše doprinelo pomanjkanje snega.

Međutim, da nije takozvanog kongresnog turizma, ni nove padavine ne bi ka Kopaoniku pokrenule veći talas ljubitelja planine i skijanja. Samo je tokom minule subote i nedelje na stazama bilo uobičajene gužve, pa se nameće pitanje da li Kopaonik, sa 22 žičare u sistemu, 40 kilometara uređenih staza za alpsko i dvadeset za nordijsko skijanje i sa ambicijama da konkuriše evropskim zimskim centrima, postaje, što se pravih skijaša tiče, „planina za vikend“, a pitanje je da li će i koliko dugo i u toj svedenoj funkciji moći da opstane. Jer, cene usluga su ovde ostale uglavnom zamrznute na visokom „okonovogodišnjem“ nivou, koji je prihvatljiv samo za one, uglavnom domaće goste, koji ne pitaju za cenu boravka u ovoj prestižnoj zimskoj destinaciji. Tako vas, po tarifama koje važe za pomenuti špic sezone, troškovi čekaju još u podnožju, nedaleko od Jošaničke Banje. Monteri lanaca za automobilske gume za svoju uslugu traže od 1.000 do 1.500 dinara, a ako ste u nuždi da od njih i kupite lance, račun može da dosegne i čitavih 5.000 dinara. Gore, u ski-centru, meštani potkopaoničkih sela čišćenje snega na parking prostoru širine i dužine automobila naplaćuju oko 1.000 dinara. Doduše, cene smeštaja nešto su u ovom periodu niže: recimo, polupansion u „Grandu“ staje 5.500 dinara po osobi, a najam dvokrevetnog apartmana oko 4.000 dinara.

Posebna priča su cene jela i pića u takozvanoj vanpansionskoj potrošnji, koje su nekoliko puta više na vrhu planine nego u podnožju, pa kafa u baru „Granda“ staje 170 a čaj 180 dinara, pivo „malo domaće“ 180, a strano i do 300 dinara... Ni drugi nisu jeftiniji, posebno u kolibama, bifeima pokraj skijaških staza, gde je porcija ćevapa od 700 dinara najjeftinije što se može pojesti sa roštilja. Iako se predstavnici JP „Skijališta Srbije“ počesto hvale da su cene ski-karata usklađene sa evropskim, jer sedmodnevni ski-pas sada staje 8.500 dinara, ta usklađenost ne važi za jednodnevnu kartu koja košta 1.900 ili 1.500 dinara samo za četvoročasovno, popodnevno korišćenje žičara. Ukoliko žičare zbog vejavice ne rade u čitavom ili u delu perioda za koji ste unapred platili, novac vam neće biti vraćen. U poređenju sa ovim izdacima, još kao jeftino dođe iznajmljivanje ski-opreme, za koju je za sedam dana potrebno izdvojiti 3.500 dinara.

Ima i primera drugačije poslovne logike. U manjim hotelima, poput „Putnika“, koji je sada u vlasništvu Rusa Slipena Čuka, sedmodnevni aranžman staje 17.000 dinara po osobi, a u tamošnjem baru kafu naplaćuju 50 dinara, kao i čaj.

– Da smo povukli dobar potez, ilustruje podatak da smo tokom januara prodali oko 1.800 šoljica kafe, a u istom periodu lane samo dve stotine. Ali, nisu samo visoke cene jedini razlog što nekadašnji gosti Kopaonika sve češće odlaze u zimske centre drugih, naročito susednih zemalja. Na Kopaoniku sada nema „gazde“, nema usklađene turističke politike u recimo sajamskim nastupima prema inostranim turističkim agencijama, koju bi, recimo, vodila kopaonička turistička organizacija. Eto, ovde sada nema Engleza kojih je prošle godine bilo po dve stotine u smeni... Predstavnici tamošnjih agencija nisu imali sa kim da pregovaraju od kada su hoteli „Geneksa“ privatizovani – tvrdi za „Politiku“ Andrija Jeremijević, direktor hotela „Putnik“.

Miroljub Dugalić

-------------------------------------------

Odzvonilo strahu od motornih sanki

Ima na Kopaoniku i stvari koje bez dileme zaslužuju pohvalu: staze su poslovično dobro uređene a obnovljen je i sistem žičara čiji je kapacitet znatno uvećan. Takođe, policija je uspela da uvede red na skijalištu, da suzbije „trke“ vlasnika snažnih sanki na skijaškim stazama, pa smučari sada ne strahuju za vlastitu bezbednost.