Moje junakinje su autsajderi

Svaki roditelj je ponekad u iskušenju da sve napusti, da pobegne, smatra Karol Fiv, francuska književnica koja se u svojim delima dosta bavi porodičnim tenzijama i koja će ovih dana u Srbiji, kao gošća Molijerovih dana, predstaviti jednu od takvih svojih knjiga – kratak roman „Žena na telefonu”. Večeras će biti gošća u Velikom Gradištu u Biblioteci „Vuk Karadžić” od 19 sati, sutra u Kragujevcu u Studentskom kulturnom centru od 15 časova, dok će u Beogradu gostovati prekosutra u Francuskom institutu, s početkom u 19 sati.

Roman „Žena na telefonu” predstavlja monolog žene koja ima više od 60 godina i ostavlja telefonske poruke svojoj kćerki, koja joj ne odgovara na pozive. Mala knjiga, ali puna energije i besa, kako ocenjuju kritičari. Kod nas je roman objavljen u izdanju kuće „Zepter Book World” u prevodu Bojana Savića Ostojića, a do kraja godine izaći će i njen nastavak „Propušten poziv” (isti izdavač, isti prevodilac).

Karol Fiv (1971) je zbog svog jednostavnog stila i specifičnog koncepta stekla naklonost i publike i kritike i u poslednjih desetak godina se etablirala kao značajna romansijerka. Studirala je filozofiju i zatim slikarstvo, ali nakon kraće karijere u sferi likovnih umetnosti, potpuno se okrenula književnosti. Objavila je više romana, a osim dva pomenuta, poznati su još i „Que nos vies aient l’a d’un film parfait” („Neka naši životi liče na savršen film”), „C’est dimanche et je n’ysuis pour rien” („Nedelja je i nisam ni za šta”) „Quelque chose a te dire” („Imam nešto da ti kažem”), „Tenir jusqu’a l’ aube” („Izdržati do zore”) i drugi. Objavila je i više knjiga za decu i mlade, kao i biografiju Kamij Klodel.

Za vas kažu da u svojim romanima dajete glas onima koji su bez glasa u društvu: samohranim majkama, anksioznim osobama, ženama u godinama koje se osećaju zapostavljeno kad deca odrastu i odu... Čini li vam se da su te teme nedovoljno zastupljene u savremenoj prozi?

Istina je da pišem romane koji mi nedostaju, one koje bih volela da pročitam, te pokušavam da prikažem ljude koji su nedovoljno zastupljeni u literaturi, kao što su samohrane majke ili žene u određenim zrelim godinama. Dakle, žene u svoj njihovoj raznolikosti. Književnost, ali i film i dalje suviše često prikazuju mondenske krugove, mlade i lepe ljude... Meni je pak zanimljivije da glavni lik bude žena od 75 godina ili mlada žena opterećena majčinstvom. U stvari, gajim veliku naklonost prema autsajderima, nekim vrstama antiheroina.

Na srpskom jeziku je za sada objavljena samo vaša knjiga „Žena na telefonu” – monolog šezdesettrogodišnje Šarlen koja ostavlja bezbrojne i haotične telefonske poruke svojoj kćerki koja očigledno izbegava njene pozive. Smatrate li da je to čest problem u savremenom društvu?

Da, zato što su porodice danas često razdvojene stotinama kilometara, a telefon im omogućava da održe kontakt, on deluje kao neka vrsta pupčane vrpce. Ponekad je to jedina veza koju porodice imaju tokom godina i godina. Ono što me je takođe zanimalo bilo je prikazivanje odnosa majke i kćerke, kako se oni menjaju tokom vremena, kakvi su ti odnosi kad majke postaju sve starije, ali i kćerke takođe. Želela sam da pokažem da se u bilo kom uzrastu ti odnosi mogu transformisati i razvijati, da mogu evoluirati i da nikada nije kasno imati dobru majku. Bio je izazov ispričati priču isključivo kroz majčine telefonske poruke, bilo je zabavno i veoma stimulativno za pisanje. Kokto je to uradio u monodrami „Ljudski glas”, gde je opisao očajnu ženu koja ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici svog ljubavnika. Rekla sam sebi da bi bilo zabavno uraditi to za ženu koja je podjednako očajna, ali nikako zbog muškarca.

Šarlen se izražava kao tinejdžerka, zaljubljuje se kao adolescentkinja, menja raspoloženje kao malo dete, te čitalac ne može a da se ne zapita zar je život ničemu nije naučio. Deluje kao da ste potpuno zaboravili na njene godine, životno iskustvo i eventualnu mudrost koju je ipak morala steći u tom dobu. Da li ste je namerno slikali jednostrano da biste pojačali utisak usamljenosti majke kada deca odrastu i odu?

Šarlen sam naslikala kao ženu-dete koja se nikada zaista nije osećala prijatno u svojoj ulozi majke. Ona takođe ne ume da se snađe ni u ulozi bake, pa i svoje unuke, iako ih voli, radije gleda na pozadini svog pametnog telefona nego u stvarnom životu. Mislim da postoji mnogo takvih žena koje nisu majke ili bake o kojima smo sanjali. Njene godine joj, pre svega, daju slobodu da kaže šta misli, ona više nema šta da dokazuje i ima direktnu, nefiltriranu stranu. Ona je takođe žena koja nije odustala od ljubavi ili seksualnosti. Dok društvo govori ovim ženama da budu diskretne, mislim da neke od njih žele da intenzivno postoje i da se njihov glas čuje. Pogotovo je to važno, jer među čitaocima ima mnogo žena te dobi. To uvek viđamo u knjižarama ili na sajmovima knjiga. Šarlin je bebi-bumer, ali za razliku od muškaraca, bebi-bumerke nemaju uvek mnogo novca u penziji, njihovi životi su puni nesigurnosti. To je takođe ono što sam želela da pokažem – izvesnu nesigurnost s kojom se ove žene suočavaju.

Neki vaši romani su definisani kao feministički, na primer „Tenir jusqu’a l’ aube”, a i vi, čini mi se, imate vrlo jasan i zdrav pogled na feminizam?

U romanu koji ste naveli prikazujem situaciju društvenog pada kroz priču o samohranoj majci. Ona je žena koja je imala dobar posao, ali zbog samohranog roditeljstva i izolacije izgubiće ga, i tu počinje njena drama. Sad je svedena na svoju majčinsku ulogu, svi se fokusiraju na tu jedinu funkciju i kažu joj: „Sad kad si majka...”. Moja generacija je verovala da je ravnopravnost polova postignuta, ali to uopšte nije tačno i budimo se pomalo sa mamurlukom, svesni da još uvek ima toliko toga da se uradi da bi se postigla jednaka prava. Ja nisam baš aktivistkinja, ali moje knjige govore umesto mene, moje pisanje radi za taj cilj. Opisujući komplikovane situacije u kojima se nalaze žene, ja ističem svoje opredeljenje, i to je naravno feministički.

Bavili ste se vizuelnom umetnošću pre pisanja. Šta vam je više pomoglo da se izrazite?

Rolan Bart je rekao da „slika počinje tamo gde jezik zakaže”, a meni se desilo suprotno. U jednom trenutku, slikarstvo i boje više nisu bili dovoljni i počela sam da pišem na platnima, zatim u sveskama... To su zapravo dva načina izražavanja koja se mogu dopunjavati, jer slikarstvo ima više veze sa prostorom, a pisanje sa vremenom i trajanjem. Napisala sam roman na ovu temu „Terebenthine”, koji govori o studentima umetnosti. Bavila sam se figurativnim slikarstvom, slikala velike portrete, ali ne osećam da sam u svom načinu izražavanja napravila neku veliku promenu prelazeći sa slikarstva na književnost. Jednostavno, sada rečima, a ne bojama, nastavljam da prikazujem jednu epohu, društvene klase, žene... S druge strane, uradila sam nekoliko knjiga za decu i bilo mi je zanimljivo da radim sa ilustratorima i da vidim interakciju između slike i teksta. Meni je to bilo veoma stimulativno.

Da li prvi put dolazite u Srbiju i koliko poznajete našu kulturu, posebno književnost?

Da, ovo je prvi put da sam u Srbiji. Bila sam ranije u Bugarskoj zbog prevoda i svidelo mi se, zbog čega sam ovoga puta odvojila nekoliko dodatnih dana za posetu. Takođe znam Sloveniju i Rumuniju, jer je moj brat tamo živeo kada je imao 20 godina, o tome pišem u svom prvom romanu „Que nos vies aient l’a d’un film parfait”. Naučio je zanat lutijera u Rumuniji, a danas i dalje radi kao lutijer na jugu Francuske. Kad je reč o srpskoj književnosti, čitala sam nekoliko srpskih autora – Iva Andrića naravno, zatim Danila Kiša, Aleksandra Tišmu, ali i nove glasove poput Lane Bastašić i Milice Vučković, čija dela su mi se jako dopala. Vidim da i kod vas, kao i u Francuskoj, snažni ženski glasovi ostavljaju svoj trag u književnosti i obnavljaju narative i njihove forme. Takođe imam sreću što je moju knjigu preveo srpski pisac Bojan Savić Ostojić, čija će dela nadam se uskoro biti prevedena na francuski. Važno je da knjige cirkulišu u oba smera.