Моје јунакиње су аутсајдери

Сваки родитељ је понекад у искушењу да све напусти, да побегне, сматра Карол Фив, француска књижевница која се у својим делима доста бави породичним тензијама и која ће ових дана у Србији, као гошћа Молијерових дана, представити једну од таквих својих књига – кратак роман „Жена на телефону”. Вечерас ће бити гошћа у Великом Градишту у Библиотеци „Вук Караџић” од 19 сати, сутра у Крагујевцу у Студентском културном центру од 15 часова, док ће у Београду гостовати прекосутра у Француском институту, с почетком у 19 сати.

Роман „Жена на телефону” представља монолог жене која има више од 60 година и оставља телефонске поруке својој кћерки, која јој не одговара на позиве. Мала књига, али пуна енергије и беса, како оцењују критичари. Код нас је роман објављен у издању куће „Zepter Book World” у преводу Бојана Савића Остојића, а до краја године изаћи ће и њен наставак „Пропуштен позив” (исти издавач, исти преводилац).

Карол Фив (1971) је због свог једноставног стила и специфичног концепта стекла наклоност и публике и критике и у последњих десетак година се етаблирала као значајна романсијерка. Студирала је филозофију и затим сликарство, али након краће каријере у сфери ликовних уметности, потпуно се окренула књижевности. Објавила је више романа, а осим два поменута, познати су још и „Que nos vies aient l’a d’un film parfait” („Нека наши животи личе на савршен филм”), „C’est dimanche et je n’ysuis pour rien” („Недеља је и нисам ни за шта”) „Quelque chose a te dire” („Имам нешто да ти кажем”), „Tenir jusqu’a l’ aube” („Издржати до зоре”) и други. Објавила је и више књига за децу и младе, као и биографију Камиј Клодел.

За вас кажу да у својим романима дајете глас онима који су без гласа у друштву: самохраним мајкама, анксиозним особама, женама у годинама које се осећају запостављено кад деца одрасту и оду... Чини ли вам се да су те теме недовољно заступљене у савременој прози?

Истина је да пишем романе који ми недостају, оне које бих волела да прочитам, те покушавам да прикажем људе који су недовољно заступљени у литератури, као што су самохране мајке или жене у одређеним зрелим годинама. Дакле, жене у свој њиховој разноликости. Књижевност, али и филм и даље сувише често приказују монденске кругове, младе и лепе људе... Мени је пак занимљивије да главни лик буде жена од 75 година или млада жена оптерећена мајчинством. У ствари, гајим велику наклоност према аутсајдерима, неким врстама антихероина.

На српском језику је за сада објављена само ваша књига „Жена на телефону” – монолог шездесеттрогодишње Шарлен која оставља безбројне и хаотичне телефонске поруке својој кћерки која очигледно избегава њене позиве. Сматрате ли да је то чест проблем у савременом друштву?

Да, зато што су породице данас често раздвојене стотинама километара, а телефон им омогућава да одрже контакт, он делује као нека врста пупчане врпце. Понекад је то једина веза коју породице имају током година и година. Оно што ме је такође занимало било је приказивање односа мајке и кћерке, како се они мењају током времена, какви су ти односи кад мајке постају све старије, али и кћерке такође. Желела сам да покажем да се у било ком узрасту ти односи могу трансформисати и развијати, да могу еволуирати и да никада није касно имати добру мајку. Био је изазов испричати причу искључиво кроз мајчине телефонске поруке, било је забавно и веома стимулативно за писање. Кокто је то урадио у монодрами „Људски глас”, где је описао очајну жену која оставља поруке на телефонској секретарици свог љубавника. Рекла сам себи да би било забавно урадити то за жену која је подједнако очајна, али никако због мушкарца.

Шарлен се изражава као тинејџерка, заљубљује се као адолесценткиња, мења расположење као мало дете, те читалац не може а да се не запита зар је живот ничему није научио. Делује као да сте потпуно заборавили на њене године, животно искуство и евентуалну мудрост коју је ипак морала стећи у том добу. Да ли сте је намерно сликали једнострано да бисте појачали утисак усамљености мајке када деца одрасту и оду?

Шарлен сам насликала као жену-дете која се никада заиста није осећала пријатно у својој улози мајке. Она такође не уме да се снађе ни у улози баке, па и своје унуке, иако их воли, радије гледа на позадини свог паметног телефона него у стварном животу. Мислим да постоји много таквих жена које нису мајке или баке о којима смо сањали. Њене године јој, пре свега, дају слободу да каже шта мисли, она више нема шта да доказује и има директну, нефилтрирану страну. Она је такође жена која није одустала од љубави или сексуалности. Док друштво говори овим женама да буду дискретне, мислим да неке од њих желе да интензивно постоје и да се њихов глас чује. Поготово је то важно, јер међу читаоцима има много жена те доби. То увек виђамо у књижарама или на сајмовима књига. Шарлин је беби-бумер, али за разлику од мушкараца, беби-бумерке немају увек много новца у пензији, њихови животи су пуни несигурности. То је такође оно што сам желела да покажем – извесну несигурност с којом се ове жене суочавају.

Неки ваши романи су дефинисани као феминистички, на пример „Tenir jusqu’a l’ aube”, а и ви, чини ми се, имате врло јасан и здрав поглед на феминизам?

У роману који сте навели приказујем ситуацију друштвеног пада кроз причу о самохраној мајци. Она је жена која је имала добар посао, али због самохраног родитељства и изолације изгубиће га, и ту почиње њена драма. Сад је сведена на своју мајчинску улогу, сви се фокусирају на ту једину функцију и кажу јој: „Сад кад си мајка...”. Моја генерација је веровала да је равноправност полова постигнута, али то уопште није тачно и будимо се помало са мамурлуком, свесни да још увек има толико тога да се уради да би се постигла једнака права. Ја нисам баш активисткиња, али моје књиге говоре уместо мене, моје писање ради за тај циљ. Описујући компликоване ситуације у којима се налазе жене, ја истичем своје опредељење, и то је наравно феминистички.

Бавили сте се визуелном уметношћу пре писања. Шта вам је више помогло да се изразите?

Ролан Барт је рекао да „слика почиње тамо где језик закаже”, а мени се десило супротно. У једном тренутку, сликарство и боје више нису били довољни и почела сам да пишем на платнима, затим у свескама... То су заправо два начина изражавања која се могу допуњавати, јер сликарство има више везе са простором, а писање са временом и трајањем. Написала сам роман на ову тему „Terebenthine”, који говори о студентима уметности. Бавила сам се фигуративним сликарством, сликала велике портрете, али не осећам да сам у свом начину изражавања направила неку велику промену прелазећи са сликарства на књижевност. Једноставно, сада речима, а не бојама, настављам да приказујем једну епоху, друштвене класе, жене... С друге стране, урадила сам неколико књига за децу и било ми је занимљиво да радим са илустраторима и да видим интеракцију између слике и текста. Мени је то било веома стимулативно.

Да ли први пут долазите у Србију и колико познајете нашу културу, посебно књижевност?

Да, ово је први пут да сам у Србији. Била сам раније у Бугарској због превода и свидело ми се, због чега сам овога пута одвојила неколико додатних дана за посету. Такође знам Словенију и Румунију, јер је мој брат тамо живео када је имао 20 година, о томе пишем у свом првом роману „Que nos vies aient l’a d’un film parfait”. Научио је занат лутијера у Румунији, а данас и даље ради као лутијер на југу Француске. Кад је реч о српској књижевности, читала сам неколико српских аутора – Ива Андрића наравно, затим Данила Киша, Александра Тишму, али и нове гласове попут Лане Басташић и Милице Вучковић, чија дела су ми се јако допала. Видим да и код вас, као и у Француској, снажни женски гласови остављају свој траг у књижевности и обнављају наративе и њихове форме. Такође имам срећу што је моју књигу превео српски писац Бојан Савић Остојић, чија ће дела надам се ускоро бити преведена на француски. Важно је да књиге циркулишу у оба смера.