Strasti pojačane egzotikom

Tematska i žanrovska panorama srpske proze u prethodnoj godini nagovestila je energiju heterogenosti. Bez laskanja imaginaciji domaće proizvodnje, malo je koja „mala“ književnost u samo jednoj godini i samo jednom žanru – romanu – dobila tako raznolike i posve neobične hibride ideja i priča: kanibalistički horor, ezoterični istorijski triler, biografsku fantazmagoričnu parabolu, jedan roman o naučniku i više njih o umetniku.

Na tematskoj panorami gledali smo Kurda koji jede Amerikanca; sveštenike i filozofe kako tumaraju po Peloponezu; srpskog naučnika u Americi sa gromovima u naručju; Rubensa u Antverpenu koji doslikava svoja platna, ne sanjajući da će se istorija njegove čuvene slike reprizirati u dalekom Majamiju tri veka docnije. Takav zbir lokaliteta i zapleta srpsku prozu predstavlja kao razglednicu poslatu sa egzotičnog i bajkolikog mesta. Izmeštanje radnje u inostrani ambijent teško da je diktirano marketinškim razlozima, ali je ono ipak nekakav signal probirljivom i preterano kritičnom konzumentu domaće proze i namigivanje običnom čitaocu koji više voli egzistencijalne dileme da traži iza korica sa anglofonim ili frankofonim imenom.

Topos „druge zemlje“ nije slučajno, a ni mehaničko, premeštanje zapleta u novi svet. Strano dozvoljava relativizaciju svega, od lične etike do globalne politike. Makijavelistički junak iz jedne engleske drame priznaće na ispovesti da je počinio smrtni greh, ali će prestup umanjiti argumentom da se to dogodilo „u nekoj drugoj zemlji“. Odlazak na neko drugo mesto, skriveno i daleko, pojačava čitaočevo zanimanje i uzbuđenje: britanski gotski roman i renesansna drama pre njega su, uostalom, smeštani na Mediteran s namerom da se snaga opisanih zločina i strasti pojača egzotičnim okruženjem.

Strani svetovi nisu samo smišljani da bi se domaće nedaće uspešno dislocirale, niti samo u svrhu alegorije ili satire. U zbirci lirskih minijatura Zaručnici vatre Bojana Stojanović-Pantović ispisuje intimne poetske reportaže o Berlinu, Haleu i Hamburgu; ona slike gradske svakodnevice pretapa u moćne orijentire stanja i raspoloženja. Romani Predator Vladimira Arsenijevića, Vrt ljubavi Saše Obradovića ili Tragična smrt Morica Tota Dane Todorović otvaraju put svojim junacima u središte pustolovine koja se dešava na potezu od Filadelfije do Berlina, od Antverpena do Majamija, ili u bliskoj a sasvim grotesknoj Mađarskoj.

Prateći Teslu od Like do Amerike, preko Graca, Budimpešte i Pariza, Vladimir Pištalo u romanu Tesla, portret među maskama tematizuje Ameriku, njene navike i identitete, divlju prirodu i bizarnu tehnologiju, entuzijazam i pragmatičnost, isključivo sa namerom da predstavi Teslin napor da pomiri romantično i praktično, da svoju viziju prilagodi realnosti, da dohvati svoju „kosmičku štaku“. Pištalovi junaci u toj Americi „pozlaćenog doba“ postaju i Radjard Kipling koji oporočava Čikago i Mark Tven, „mudri klovn“ koji je „koracima merio besane sobe“, uz čije se priče mladi Tesla oporavljao od malarije.

Mimo predznaka kanibalizma koji je umalo zasenio visoke domete Arsenijevićevog romana, Predator je uzbudljivo putešestvije kroz mentalitete i kulture, mučne lične istorije i bizarne opsesije. Iza kosmopolitizma kao recepcijske prečice i senzacionalističke teme krije se mnogo znalački spakovanog postkolonijalnog splina. Televizijska zvezda Oahu Džim u Filadelfiji preko Interneta upoznaje izbeglicu iz Kurdistana koji će ga pojesti; izbeglica iz Prizrena Dren Kastrati nakon što je ponovo započeo život u Kopenhagenu izdahnuće na ulicama Berlina u rukama srpske pesnikinje Marije Pavlović. To „interrejl“ kruženje identiteta i sudbina Amerikom i Evropom vrlo je mračna vizija boljitka: svaki korak prema uređenom, građanskom društvu korak je i prema demonima, nesublimiranim silama bezumlja koje nisu na vreme utišane.

Zbirka priča Mihajla Spasojevića „Noge Jarmile Kratofilove“ vodi nas u Ameriku drugačiju od Pištalove. Prividno bezdogađajna proza tematizuje usamljenost i melanholiju u velikom tuđem svetu krajnje svedenim jezičkim ritmovima. Nije u pitanju emigrantska seta, već pre elegija o suvišnosti preosetljivih i preosetljivosti suvišnih. Spasojević varira motive otuđenosti i otupelosti, depresivne rutine i rutinske depresije: u pričama se prividno ne dešava ništa sem ležanja i maštanja. Emigrantski splin je potisnut i univerzalizovan iako je dominantni protagonista čovek u tuđini, bez posla i nade, zagledan u šolju kafe ili usredsređen na šumove koji dopiru iz susednog stana, muškarac koji je jednom za svagda izgubio u bici sa zadatim stereotipima borca, hranitelja i mačo šoviniste.

Tragična sudbina Morica Tota Dane Todorović je ironična i teatralna parabola o bivšem pankeru i njegovom anđelu čuvaru, na tragu Kafke i Bulgakova, ali i na tragu najbolje mađarske proze koja uvek slika uzapćenog pojedinca izloženog na nemilost silama nemerljivim. Groteskna Moricova povest odigrala se u mračnoj i mističnoj Budimpešti sivih ulica i turobnih fizionomija. Ta je Budimpešta okeanima udaljena od onog zavodljivog grada širokih bulevara i senovitih kafanica u kome svoj srećni egzil nalazi Rudi Stupar iz Velikićevog Ruskog prozora. Od pisca do pisca, jedna ista zemlja je i obećanje novog života – i smrtna presuda.