Страсти појачане егзотиком

Тематска и жанровска панорама српске прозе у претходној години наговестила је енергију хетерогености. Без ласкања имагинацији домаће производње, мало је која „мала“ књижевност у само једној години и само једном жанру – роману – добила тако разнолике и посве необичне хибриде идеја и прича: канибалистички хорор, езотерични историјски трилер, биографску фантазмагоричну параболу, један роман о научнику и више њих о уметнику.

На тематској панорами гледали смо Курда који једе Американца; свештенике и филозофе како тумарају по Пелопонезу; српског научника у Америци са громовима у наручју; Рубенса у Антверпену који досликава своја платна, не сањајући да ће се историја његове чувене слике репризирати у далеком Мајамију три века доцније. Такав збир локалитета и заплета српску прозу представља као разгледницу послату са егзотичног и бајколиког места. Измештање радње у инострани амбијент тешко да је диктирано маркетиншким разлозима, али је оно ипак некакав сигнал пробирљивом и претерано критичном конзументу домаће прозе и намигивање обичном читаоцу који више воли егзистенцијалне дилеме да тражи иза корица са англофоним или франкофоним именом.

Топос „друге земље“ није случајно, а ни механичко, премештање заплета у нови свет. Страно дозвољава релативизацију свега, од личне етике до глобалне политике. Макијавелистички јунак из једне енглеске драме признаће на исповести да је починио смртни грех, али ће преступ умањити аргументом да се то догодило „у некој другој земљи“. Одлазак на неко друго место, скривено и далеко, појачава читаочево занимање и узбуђење: британски готски роман и ренесансна драма пре њега су, уосталом, смештани на Медитеран с намером да се снага описаних злочина и страсти појача егзотичним окружењем.

Страни светови нису само смишљани да би се домаће недаће успешно дислоцирале, нити само у сврху алегорије или сатире. У збирци лирских минијатура Заручници ватре Бојана Стојановић-Пантовић исписује интимне поетске репортаже о Берлину, Халеу и Хамбургу; она слике градске свакодневице претапа у моћне оријентире стања и расположења. Романи Предатор Владимира Арсенијевића, Врт љубави Саше Обрадовића или Трагична смрт Морица Тота Дане Тодоровић отварају пут својим јунацима у средиште пустоловине која се дешава на потезу од Филаделфије до Берлина, од Антверпена до Мајамија, или у блиској а сасвим гротескној Мађарској.

Пратећи Теслу од Лике до Америке, преко Граца, Будимпеште и Париза, Владимир Пиштало у роману Тесла, портрет међу маскама тематизује Америку, њене навике и идентитете, дивљу природу и бизарну технологију, ентузијазам и прагматичност, искључиво са намером да представи Теслин напор да помири романтично и практично, да своју визију прилагоди реалности, да дохвати своју „космичку штаку“. Пишталови јунаци у тој Америци „позлаћеног доба“ постају и Радјард Киплинг који опорочава Чикаго и Марк Твен, „мудри кловн“ који је „корацима мерио бесане собе“, уз чије се приче млади Тесла опорављао од маларије.

Мимо предзнака канибализма који је умало засенио високе домете Арсенијевићевог романа, Предатор је узбудљиво путешествије кроз менталитете и културе, мучне личне историје и бизарне опсесије. Иза космополитизма као рецепцијске пречице и сензационалистичке теме крије се много зналачки спакованог постколонијалног сплина. Телевизијска звезда Оаху Џим у Филаделфији преко Интернета упознаје избеглицу из Курдистана који ће га појести; избеглица из Призрена Дрен Кастрати након што је поново започео живот у Копенхагену издахнуће на улицама Берлина у рукама српске песникиње Марије Павловић. То „интеррејл“ кружење идентитета и судбина Америком и Европом врло је мрачна визија бољитка: сваки корак према уређеном, грађанском друштву корак је и према демонима, несублимираним силама безумља које нису на време утишане.

Збирка прича Михајла Спасојевића „Ноге Јармиле Кратофилове“ води нас у Америку другачију од Пишталове. Привидно бездогађајна проза тематизује усамљеност и меланхолију у великом туђем свету крајње сведеним језичким ритмовима. Није у питању емигрантска сета, већ пре елегија о сувишности преосетљивих и преосетљивости сувишних. Спасојевић варира мотиве отуђености и отупелости, депресивне рутине и рутинске депресије: у причама се привидно не дешава ништа сем лежања и маштања. Емигрантски сплин је потиснут и универзализован иако је доминантни протагониста човек у туђини, без посла и наде, загледан у шољу кафе или усредсређен на шумове који допиру из суседног стана, мушкарац који је једном за свагда изгубио у бици са задатим стереотипима борца, хранитеља и мачо шовинисте.

Трагична судбина Морица Тота Дане Тодоровић је иронична и театрална парабола о бившем панкеру и његовом анђелу чувару, на трагу Кафке и Булгакова, али и на трагу најбоље мађарске прозе која увек слика узапћеног појединца изложеног на немилост силама немерљивим. Гротескна Морицова повест одиграла се у мрачној и мистичној Будимпешти сивих улица и туробних физиономија. Та је Будимпешта океанима удаљена од оног заводљивог града широких булевара и сеновитих кафаница у коме свој срећни егзил налази Руди Ступар из Великићевог Руског прозора. Од писца до писца, једна иста земља је и обећање новог живота – и смртна пресуда.