Statut i podrška

Statutarni planovi aktuelne pokrajinske vlasti nemaju samo pravnonormativnu stranu položaja Vojvodine u Republici Srbiji već i širu društvenu, ekonomskopolitičku i, razume se, bliže i dalje posledice.

Sadašnji zahtevi jednog dela vojvođanskog političkog spektra ukotvili su se sa ekonomskim privilegovanjem Vojvodine pre osam godina. Odluka republičke vlasti da iz budžeta republike izdvaja sedam odsto finansija za kasu u Novom Sadu bila je presedan. Pod pritiskom onog političara sa malom strankom koji je u to vreme samo govorio o novcu, nova vlast je popustila i tim potezom napravila razliku između stanovnika pokrajine i republike. Na tu stratešku grešku dodata je i ona o izostanku kontrole upotrebe tih sredstava: da li postoje izveštaji i računi? Da je to bio samo korak u pravcu privilegovanja pokrajine pokazuje i nedavna prodaja NIS-a. Gotovo sav novac od prodaje slio se u kasu pokrajinske vlasti i sve će se investirati u Vojvodini. Po kojoj ideji pravičnosti i privredne logike?

Ova rešenja direktno produbljuju materijalnu nejednakost poreskih obveznika i nose u sebi razne napetosti. A kada bi se takav budžetski rezon preneo na regione imali bismo iste zahteve za ekonomsko privilegovanje jednih i siromašenje drugih građana Srbije.

Širenje ekonomske moći vodi širenju političke vlasti. Ova posledica nekadašnjeg privilegovanja Vojvodine morala je da otvori vrata apetitima političke vlasti. Predlog Statuta Vojvodine upravo to dokazuje. Ne samo što neka rešenja, koja su pravnici ubedljivo argumentovali, probijaju ustavni okvir već i sam duh tog dokumenta svedoči o želji za veliku vlast. To je suština ovog normativnog nastojanja. Separatistički akti u novom veku uvek su imali u osnovi svog legitimisanja nacionalne interese iz kojih su se izvodila prava na vlast. U Vojvodini toga nema, ali ima pokušaja da se pravima nacionalnih manjina, koja su najveća u Evropi, doda i pravo Srba u Vojvodini na političku autonomiju. Ali pošto nema posebnih nacionalnih interesa većinskog naroda u Vojvodini, onda se legitimisanje pokušava ostvariti čistom političkom voljom, i to što legalno, što svesnim probijanjem ustavnog okvira, pa šta bude.

Uzmimo samo primer osnivanja vojvođanske akademije nauka. Ova akademija mogla bi da postoji kao udruženje naučnika iz Novog Sada i da konkuriše za sredstva za svoje projekte. Ali, ne. Statut hoće finansiranje iz budžeta i tako sebi pribavlja, pored ekonomsko-političke prednosti i kulturno-duhovni, naučni simbol državnosti. To je primer kako se na neustavan način pokušava ostvariti politički cilj. A ne treba podsećati na to da ogromnu državnu i političku odgovornost preuzima i onaj politički subjekt u republici koji podržava ovakav statut.

Pored ekonomskog privilegovanja i političke volje kao „osnove” legitimiteta statuta, postoji još jedan argument protiv ovog dokumenta. Reč je o demokratskoj podršci. Da li je iza ovoga demokratska većina u Vojvodini, ali i u Srbiji? Ne tiče se statut samo građana Vojvodine već i svih građana Srbije. Ali ako ostanemo u okviru Vojvodine videćemo da je ovaj statut delo jedne političke struje koja je na vlasti. Da li ona ima podršku u glasovima građana Vojvodine? Ako Bojan Pajtić tvrdi da „to nije akt koji vodi u dezintegraciju, već u bolje i brže funkcionisanje države”, da je to „suštinski preduslov razvoja Srbije” („Politika”, 7. februara) i da se oko njega stvara „buka” (valjda je to legitimna javna rasprava), onda to treba proveriti glasovima građana Vojvodine i Srbije.

sociolog, naučni savetnik