Protiv defetizma

U „Politikinoj” rubrici „Šta da se radi : Srbija – kako popraviti sliku o sebi” poštovani autori prilogaponudili su mnogo zanimljivih ideja i predloga kako Srbija može da promeni svoj imidž u svetu, pogotovo u Evropi i Americi. U dosta članaka,međutim,primećuje se i jedan više-manje pesimistički ilifatalistički odnos prema temi, to jest slika stvorena o Srbiji i srpskom narodu je takva kakva je i ne može se bitnije promeniti.Ovakvo razumevanje problema veoma je slično pasivnom načinu delovanja, pričemu će se „istina saznati na kraju”.

Tri istorijska slučaja pokazuju zašto su ovakvi pesimistički pogledi ipasivne strategije pogrešne.

Godine 1939. oko hiljadu Jevreja na brodu „Sent Luis”, bežeći odHitlera, tražilo je azil u Americi. Zbog jakog antisemitizma uameričkom Kongresu u to doba, predsednik Frenklin Ruzvelt je odbionjihovu molbu. Ovi Jevreji su morali da se vrate uEvropu i mnogi odnjih su kasnije stradali u holokaustu. Od togpoložaja kada je bila nemoćna, dve generacije kasnije, američka jevrejska zajednica je postala jedna odnajuspešnijih i najmoćnijih etnoreligijskih grupa u Americi.

Drugi istorijski slučaj je iskustvo Afroamerikanaca u SAD. Pre šezdeset godina, Afroamerikanci u mnogim delovima Amerike nisu smeli da jedu u istim restoranima sa belcima, a i stara, umornaafroamerička žena bila je po zakonu obavezna da ustupi svoje sedišteuautobusu bilo kom belcu. Danas je Afroamerikanac predsednik Amerike.

Treći istorijski slučaj možemo naći u samoj Srbiji. Devedesetih godinaSlobodan Milošević bio je na čelu strankekoja je vladala Srbijom 45 godina, komandovao je ogromnim policijskim aparatom i držao pod kontrolom najuticajnije medije u zemlji. Petog oktobra ništa od toga mu nije bilo od koristi.

Kako je došlo do ovakvih radikalnih promena? Da li su američki Jevrejisedeli skrštenih ruku ovih godina čekajući neko bolje dobakad ne bi bilo antisemitizma u Americi? Ili kakav odgovor na ovopitanje bi, na primer, dobili od Džesija Džeksona, koji je godinama marširao sa Martinom Luterom Kingom na mnogobrojnim demonstracijama i stajaopored Kinga kad je ubijen u Memfisu. Petog novembra prošle godine Džekson je na televiziji otvoreno plakao kad je zvanično saopšteno da je Barak Husein Obama izabran za 44. predsednika SjedinjenihAmeričkih Država. Da li je Džekson plakao zato što je mislio da je puka slučajnost da je Obama pobedio na izborima? Ili je plakaozato što je bio svestan koliko je žrtvovanja i prolivene krvi trebalo dok je Amerika stigla do tog trenutka?

Slično pitanje je i kako je došlo do pada Miloševićevog režima? Kako bina to odgovorili toliki ljudi u Srbiji koji su žrtvovali na razne načine sopstvene karijere zato što su se protiviliMiloševićevoj politici, „šetali” devedeset dana po zimi za vreme demonstracija i udisali toliko suzavca i dobili toliko pendreka poglavi?

Na osnovu ovih primera, nekoliko stvari postaje jasno, ali ostaje jednoveliko otvoreno pitanje. Jasno je da se istorija menja i da nismosamo pasivni posmatrači njenog toka nego da možemo biti aktivniučesnici u menjanju istorije. Jasno je,takođe, da razne predrasudeinepravde u političkom i društvenom životu mogu bitiprevaziđene i pobeđene odlučnom i organizovanom akcijom. U poređenju sa problemima s kojima su se suočili američki Jevreji, ili Afroamerikanci, ili opozicija protiv Miloševića – promeniti imidž Srbije je mnogo jednostavniji zadatak. Principi i strategijepolitičkog marketinga i oblikovanje javnog mnjenja su opšte poznati.Nažalost, u poslednjih 20 godina zvanični Beograd nikada nije ozbiljnoshvatio da strateški prioritet Srbije mora biti odlučan, sistematskirad na formiranju pozitivnog imidža o zemlji i narodu međuuticajnim krugovima u Evropi i Americi. Da je to shvaćeno, mnogo toga što se desilo u poslednjih dvadeset godina moglo je drugačije da sedešava. Međutim, i pored ovakvih očiglednih nedostataka u srpskojpolitici, još je otvoreno pitanje da li srpske političke iintelektualne elite imaju volje i snagu za ovakav rad.

Hariman institut, Kolumbija univerzitet, Njujork