Biće još promena granica u svetu

Od našeg dopisnika

Moskva, 27. februara – Nikolaj Zlobin, direktor ruskih i azijskih programa američkog Centra za svetsku bezbednost koji savetuje američkog predsednika, privukao je pažnju svetske i ruske javnosti kada je pre dve godine, na jednom od sastanaka Valdajskog kluba, zatražio od tadašnjeg ruskog predsednika Putina da svoju tvrdnju da se neće treći put kandidovati za predsednika RF, potvrdi potpisom. Putin mu je na parčetu papira to napisao i potpisao. Sada se, kaže Zlobin, taj papir čuva u jednom sefu u Vašingtonu.

Iako je rođen u Rusiji i u njoj završio fakultet na čuvenom univerzitetu Lomonosov, Zlobin od 1993. živi i radi u Americi. Ima američko državljanstvo i smatra se jednim od najbolje informisanih specijalista za Rusiju. Promocija knjige „Rusija i SAD – suprotstavljanje”, povod je za njegov nedavni dolazak u Moskvu i prilika da za „Politiku” oceni budućnost rusko-američkih odnosa posle promena na vrhu obe zemlje.

– Kada se u Rusiji govori o odnosu između Amerike i Rusije uglavnom se tvrdi da je za sve probleme u međusobnim odnosima kriva Amerika, odnosno da je Buš, zbog nezadovoljstva porastom uticaja Moskve u svetu, činio sve da taj porast onemogući stvarajući mrežu neprijateljskih zemalja oko Rusije i prenebregavajući pri tome ruske interese. Ja mislim da to nije tako.

Pa ipak, zar nije Buš naoružavao Gruziju, ratnim brodovima slao humanitarnu pomoć nervirajući Rusiju... zar nije uporno podržavao i podsticao bivše sovjetske republike da postanu članice NATO? 

– Džordž Buš nije vodio antirusku politiku, naprotiv, on je bio najviše proruski predsednik koji se može zamisliti u Beloj kući. Njegova glavna „krivica” prema Moskvi bila je ta što je obraćao manje pažnje na nju i njene interese nego što bi ona želela. A za to vreme su ga u zemlji kritikovali da pridaje Rusiji mnogo veći značaj nego što ona zaslužuje. U suštini, Amerika ima mnogo veći značaj za Rusiju, nego Rusija za Ameriku, kako u politici, tako i u ekonomiji. Najveći problem između Rusije i Amerike je njihova ogromna asimetričnost. Ta asimetrija govori da ni Obama neće posvećivati više pažnje Rusiji nego Buš. Pre će biti obrnuto. Rusija predstavlja samo jedan odsto trgovinske razmene SAD i zato ona ne može da privuče pažnju nove američke administracije kao važan partner za izlazak iz krize.

A robna razmena sa Gruzijom i Ukrajinom je veća, pa su one zato Americi važnije od Rusije?

– Ne, nije, ali nemojte misliti da je Amerika toliko svemoćna. Nije ona stvorila antirusko raspoloženje u Gruziji, na primer. Nije ona izmislila Gamzahurdiju, koji je takođe vodio antirusku politiku. Ona je samo iskoristila situaciju za svoje interese. A Rusija nije shvatila da ljudi danas žele lepo da žive i da se rukovodstvo tih zemalja okrenulo onome ko im je ponudio bolji život. Amerika im je finansijski pomagala i one su okrenule leđa Rusiji. I to je još jedan dokaz za tvrdnju Vašingtona da RF uopšte nema takav uticaj u svetu kakav bi želela i kakav često veruje da ima. Pa čak ni u ratu sa Gruzijom, ni u gasnom sporu sa Ukrajinom, ona ne samo da nije dobila međunarodnu podršku, nego čak ni podršku bar jedne zemlje iz ZND. Čak se i Srbija odavno razočarala u politiku Rusije.

Na osnovu čega ste zaključili da se Srbija razočarala u rusku politiku?

– Pa, ako nije, zašto nije priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije?

Nije to nikakav dokaz razočaranja –ni Španija nije priznala Kosovo, pa se to ne tumači kao razočaranje u politiku Evropske unije.

– Znate, ja imam velike simpatije za Srbiju, ali mislim da bi i Srbija, i Španija, i svi morali da znaju da je era stabilnih granica, koja je trajala 50 godina, završena. Ceo hladni rat karakterisala je stabilnost granica, a zapravo je sva ljudska istorija vezana za stvaranje i raspadanje država. I to se ne može zaustaviti. Sovjetski Savez se raspao, a sve međunarodne organizacije su to pasivno posmatrale. Čak ni Savet bezbednosti OUN nije osudio raspad te ogromne države.

To što je Jugoslavija počela da se raspada, bio je prilično logičan proces. Mislim da će i na postsovjetskom prostoru i na Balkanu biti još promena granica. Smešno i potpuno glupo, po mom mišljenju, jeste verovanje da SSSR može da se podeli po granicama bivših sovjetskih republika. Znate kako su one crtane? Kao i u Jugoslaviji, uostalom. Smatrati to što se događalo devedesetih ili ono što se letos dogodilo na Kavkazu, konačnom promenom granica, velika je greška. Dolazi epoha promena političke geografije. Biće to veoma težak i opasan period.

Šta se promenilo u odnosu na tih 50 godina stabilnosti? Zašto je sad moguće ono što decenijama nije bilo dozvoljeno?

– Mislim da ni jedna država više nije suverena u klasičnom smislu reči. Postoji globalna ekonomija, globalni procesi, globalni informacioni procesi, otvorene granice u okviru EU. Govoriti o tome da treba očuvati suverenitet država, znači, vraćati nas, po mom mišljenju, u 19. vek.

U SAD – šest najvećih korporacija pripada strancima, a cela američka ekonomija je toliko vezana za kinesku da se ne može više govoriti o američkoj, nego o zajedničkoj kinesko-američkoj ekonomiji. Postepeno će prevladati mišljenje da je ekonomski uspeh mnogo važniji. Ljudi žele da žive bolje. To je jasno i na primeru Abhazije – za 15 godina Gruzija nije uložila ni kopejku u njihovu ekonomiju, bolnice, puteve... a Rusija je u to uložila gomilu novca. Nije čudno što su se okrenuli Rusiji.

Da se vratimo odnosima dve velesile. Amerika najavljuje „resetovanje”. Može li se očekivati da odnosi između dve zemlje krenu od nule?

– Da, resetovanje. Ali šta to znači? Bajden to jeste rekao, ali on je precizirao da smo mi spremni da sarađujemo sa Rusijom u vezi sa neširenjem atomskog oružja. Ali to ne znači „resetovanje” svih odnosa.

Naravno, postoje oblasti u kojima Rusija i SAD ne mogu da ne sarađuju – od kontrole atomskog oružja i tehnologija do međunarodne bezbednosti i suprotstavljanja terorizmu, od ekologije i kosmosa do humanitarnih projekata i Avganistana. Mislim da će Obama pojačati efikasnost saradnje u tim oblastima, posebno u atomskoj sferi. Ipak, verovanje da ključevi popravljanja odnosa leže samo u Americi i da Obama jedva čeka da se zbliži s Moskvom, predstavlja štetnu iluziju. Za Ameriku bi bilo dobro da ima dobre, poverljive odnose sa Rusijom, ali, objektivno, Obama je danas postavljen u situaciju kad mora da bude spreman na strateško suparništvo sa Rusijom i veoma ograničenu, prinudnu saradnju u nizu oblasti, a ne za jednostrana i brza kretanje u pravcu Moskve.

-----------------------------------------------------------

Dvojni standardi su normalni

Ameriku često optužuju za dvojne standarde u politici. Uzmimo samo primer Kosova i Južne Osetije...

– Dvojni standardi su potpuno normalna stvar u politici. Ako treba i trojni i ko zna koliko standarda. Što više standarda, to uspešnija politika. Bitni su nacionalni interesi. Ako oni zahtevaju različite standarde prema raznim zemljama i situacijama, treba ih primenjivati. Politika nije krivični zakonik pa da važi univerzalni standard. Politika je mnogo složenija stvar.

Ljubinka Milinčić