Nemi posmatrači brutalnosti

Prilikom snimka nedavnog pokušaja samoubistva mladića na beogradskoj „Gazeli”, medijski fokus se ubrzo, s razlogom, sa glavnog događaja pomerio ka slikama i reakcijama građana svedoka. Ka posledicama.

O posledicama specifičnih događaja svakodnevice govori i najnovija izložba Siniše Ilića (1977), otvorena u Salonu beogradskog Muzeja savremene umetnosti, na kojoj crteži realizovani na papiru i na zidu tretiraju brutalne akcije, ali i „tragove, ostatke, mrvice koje ostaju posle glavne radnje, koja je najčešće odraz slike savremenog sveta i društva”, reći će umetnik.

Reč je o ciklusu crteža „Posledice”  čiji je sadržaj, po Ilićevim rečima, posteksplicitan. Glavni događaj je evakuisan, naš pogled već kasni.

„Svakodnevno prisustvo netolerancije ili diskriminacije postaje vidljivo u trenutku kada suprotne vrednosti započinju svoje živote i razvoj. ’Posledice’ je friz bez početka i kraja, jednostavan, zamrznut i nem. Mesto radnje je ’beli svet’, svet ravnopravnih”, objasniće Siniša Ilić.

Istražujući dokle sežu konvencije u vezi sa crtežom kao drevnom umetničkom disciplinom čija istorija seže do samih početaka ljudske egzistencije, Siniša Ilić odlučuje se za crtež na zidu galerije koji nekad izvodi i u prisustvu publike kao specifičan vid performansa. Istovremeno, ova akcija praćena je svešću umetnika da završetkom izložbe, crtež nestaje prostim krečenjem zidova galerije.

U najnovijem ciklusu radova, umetnik koristi flomaster kao simbol naivnog, detinjeg, kao sredstvo upoznavanja sa sopstvenim crtačkim sposobnostima u ranom detinjstvu, stvarajući njime prizore brutalnih scena, tuča, palih tela, krvi…

„Ovog puta zidni friz nije fokusiran na brutalne scene već na one koje prate takve događaje. Pokušavam da prikažem prateće scene, pauze i reakcije kod ostalih ljudi, bez obzira na to koji je stepen njihove brutalnosti. Problematizujem poziciju ljudi koji to doživljavaju. Broj aktera na sceni je promenljiv. Na zidu je slika uniformisanog društva zapadnog sveta u najširem smislu te reči. Ljudi izgledaju isto. Nema mnogo razlike između onih koji se pojavljuju kao učesnici nekog brutalnog akta i onih koji su posmatrači”, kaže Siniša Ilić.

U arhitekturi galerije Salona postignuta je za ovu priliku klaustrofobičnost prostora pregradnim zidovima. Posetilac se kreće uzanim prostorima u kojima su na stolovima izloženi crteži na papiru. Scene nasilja i njihovi tragovi. U poslednjoj, najširoj sobi čeka ih preokret. Pasivne figure posmatrača na zidu za koje se zapravo i ne zna šta su uopšte posmatrali.

Zidne crteže Siniša Ilić radi od završetka studija na beogradskom FLU. Izvodeći ih često pred publikom, demistifikovao je proces rada umetnika istražujući mogućnosti pomeranja granica onoga što je prepoznatljivo kao „klasična umetnička disciplina”. Tehnike izvođenja bile su najrazličitije, pa je na zidovima nastajao i ekspresionistički crtež, ali i onaj kojim je potencirana efemernost slike na zidu. Naime, rađen ponekad olovkom i ugljenom, ovaj crtež postajao bi jedva primetan na belom zidu. Jedna od prvih javnih izvedbi bila je u vršačkoj Konkordiji, na izložbi „Sintakse smrti” (2001).

„Zanimljivo je kako se moje telo, koje je u procesu crtanja aktivno, suprotstavlja površini zida. Kako se pomera pažnja gledalaca, da li mogu da se takmiče živo telo i figura na zidu, da li je moguće prebaciti fokus na ruku u pokretu”, kaže umetnik.

Kombinovan sa prostornom instalacijom, crtež u Ilićevom radu dobija novu dimenziju u radu „Snežana”, gde lik iz poznate bajke, odnosno Diznijevog crtanog filma, predstavlja simbol kritike pasivnosti i društvene inercije.

Kritičari kažu da Ilićevi crteži, „takvi kakvi jesu, ekspresivni, bodu u najranjivije tkivo posmatrača poput sna čijeg se sadržaja ne sećamo” (Sabina Salamon).

Siniša Ilić je jedan od osnivača i član nezavisne platforme za teoriju i praksu izvođačkih umetnosti „Teorija koja hoda” (TKH) i istoimenog časopisa. Sa pozorišnim rediteljem Bojanom Đorđevim započeo je (2002) dugoročni projekat „Pustinja slike”– arhiva različitih slika, privatnih, javnih, manje ili više prepoznatljivih koje se kreću kroz različite forme i umetničke kontekste.

U svoju biografiju Siniša Ilić ubeležio je niz umetničkih boravaka u evropskim i svetskim centrima umetnosti, a kao laureat nagrade Mangelos (2006) dobio je rezidencijalni boravak Njujorku. Siniša Ilić potpisao je i nekoliko scenografija za pozorišne predstave – „Bazen bez vode”, „Evropa”, „Žena bomba”... a njegovi crteži često su nazivani arhitektonskim režijama, ili, kako kaže profesor Miško Šuvaković, to su prostori koji obećavaju scenu i scenografiju za odsutnu predstavu.