Неми посматрачи бруталности

Приликом снимка недавног покушаја самоубиства младића на београдској „Газели”, медијски фокус се убрзо, с разлогом, са главног догађаја померио ка сликама и реакцијама грађана сведока. Ка последицама.

О последицама специфичних догађаја свакодневице говори и најновија изложба Синише Илића (1977), отворена у Салону београдског Музеја савремене уметности, на којој цртежи реализовани на папиру и на зиду третирају бруталне акције, али и „трагове, остатке, мрвице које остају после главне радње, која је најчешће одраз слике савременог света и друштва”, рећи ће уметник.

Реч је о циклусу цртежа „Последице”  чији је садржај, по Илићевим речима, постексплицитан. Главни догађај је евакуисан, наш поглед већ касни.

„Свакодневно присуство нетолеранције или дискриминације постаје видљиво у тренутку када супротне вредности започињу своје животе и развој. ’Последице’ је фриз без почетка и краја, једноставан, замрзнут и нем. Место радње је ’бели свет’, свет равноправних”, објасниће Синиша Илић.

Истражујући докле сежу конвенције у вези са цртежом као древном уметничком дисциплином чија историја сеже до самих почетака људске егзистенције, Синиша Илић одлучује се за цртеж на зиду галерије који некад изводи и у присуству публике као специфичан вид перформанса. Истовремено, ова акција праћена је свешћу уметника да завршетком изложбе, цртеж нестаје простим кречењем зидова галерије.

У најновијем циклусу радова, уметник користи фломастер као симбол наивног, детињег, као средство упознавања са сопственим цртачким способностима у раном детињству, стварајући њиме призоре бруталних сцена, туча, палих тела, крви…

„Овог пута зидни фриз није фокусиран на бруталне сцене већ на оне које прате такве догађаје. Покушавам да прикажем пратеће сцене, паузе и реакције код осталих људи, без обзира на то који је степен њихове бруталности. Проблематизујем позицију људи који то доживљавају. Број актера на сцени је променљив. На зиду је слика униформисаног друштва западног света у најширем смислу те речи. Људи изгледају исто. Нема много разлике између оних који се појављују као учесници неког бруталног акта и оних који су посматрачи”, каже Синиша Илић.

У архитектури галерије Салона постигнута је за ову прилику клаустрофобичност простора преградним зидовима. Посетилац се креће узаним просторима у којима су на столовима изложени цртежи на папиру. Сцене насиља и њихови трагови. У последњој, најширој соби чека их преокрет. Пасивне фигуре посматрача на зиду за које се заправо и не зна шта су уопште посматрали.

Зидне цртеже Синиша Илић ради од завршетка студија на београдском ФЛУ. Изводећи их често пред публиком, демистификовао је процес рада уметника истражујући могућности померања граница онога што је препознатљиво као „класична уметничка дисциплина”. Технике извођења биле су најразличитије, па је на зидовима настајао и експресионистички цртеж, али и онај којим је потенцирана ефемерност слике на зиду. Наиме, рађен понекад оловком и угљеном, овај цртеж постајао би једва приметан на белом зиду. Једна од првих јавних изведби била је у вршачкој Конкордији, на изложби „Синтаксе смрти” (2001).

„Занимљиво је како се моје тело, које је у процесу цртања активно, супротставља површини зида. Како се помера пажња гледалаца, да ли могу да се такмиче живо тело и фигура на зиду, да ли је могуће пребацити фокус на руку у покрету”, каже уметник.

Комбинован са просторном инсталацијом, цртеж у Илићевом раду добија нову димензију у раду „Снежана”, где лик из познате бајке, односно Дизнијевог цртаног филма, представља симбол критике пасивности и друштвене инерције.

Критичари кажу да Илићеви цртежи, „такви какви јесу, експресивни, боду у најрањивије ткиво посматрача попут сна чијег се садржаја не сећамо” (Сабина Саламон).

Синиша Илић је један од оснивача и члан независне платформе за теорију и праксу извођачких уметности „Теорија која хода” (ТКХ) и истоименог часописа. Са позоришним редитељем Бојаном Ђорђевим започео је (2002) дугорочни пројекат „Пустиња слике”– архива различитих слика, приватних, јавних, мање или више препознатљивих које се крећу кроз различите форме и уметничке контексте.

У своју биографију Синиша Илић убележио је низ уметничких боравака у европским и светским центрима уметности, а као лауреат награде Мангелос (2006) добио је резиденцијални боравак Њујорку. Синиша Илић потписао је и неколико сценографија за позоришне представе – „Базен без воде”, „Европа”, „Жена бомба”... а његови цртежи често су називани архитектонским режијама, или, како каже професор Мишко Шуваковић, то су простори који обећавају сцену и сценографију за одсутну представу.