Svevišnji i vlada

Predlog Zakona o zabrani diskriminacije radi se tri godine, javna rasprava inicirana je još u vreme dok je postojala zajednička država Srbija i Crna Gora, a dokument je „uredno” prošao nadležni skupštinski odbor na kome je dobio podršku stranaka vladajućeg bloka. Odluka vlade da ga povuče nikako, dakle, ne može biti posledica proceduralnih propusta ili nedostatka vremena za kvalitetno obavljanje javne rasprave.

Sama činjenica da je Srpska pravoslavna crkva, uz podršku ostalih verskih zajednica, tražila povlačenje zakona pokazuje da je bila obaveštena o njegovom sadržaju, ali nije osećala potrebu da nezadovoljstvo izrazi kroz javnu raspravu. Učinila je to u „minut do dvanaest”, demonstrirajući moć i uticaj. Vlada je, pak, bespogovornim prihvatanjem takvog zahteva, kao da ne dolazi iz crkvenih krugova, nego direktno od Svevišnjeg, demonstrirala nemoć.

Vlada je, ukoliko je u poslednjem trenutku zaista uočila neku nedoslednost, to mogla da ispravi i kroz amandmane vladajućih stranaka, što ne bi bilo neuobičajeno. Opredelila se, međutim, za dosledno ispunjavanje zahteva Crkve. Tako je praktično obesmišljen napor ministarstva koje je radilo na zakonu, pa se Rasim Ljajić – koji uopšte i nije konsultovan kada je donošena odluka o povlačenju predloga – s pravom ljuti.

Javnosti je upućena loša poruka o odnosima unutar same vlade, a ceo slučaj će se negativno odraziti na njen ionako poljuljani kredibilitet. Poruka se neminovno „čita” kao dokaz da je jedan poziv ili i-mejl sa odgovarajućeg mesta dovoljan da ministri, na telefonskoj sednici, koja obično traje onoliko koliko je potrebno da kažu „da” ili „ne” na pitanje koje im se uputi, promene ranije iskazano mišljenje.

Ovde, naravno, treba imati u vidu da je predlog o kome je reč već bio na vladi, da je o njemu raspravljano i da je podržan. Sada je, bez rasprave, došlo do prilično dramatične promene stava, a nezvanična objašnjenja pojedinih ministara da se na telefonskim sednicama obično glasa rutinski i da predlozi koje ponudi premijer po pravilu dobijaju podršku, deluju samo kao loše opravdanje.

Neminovno je da se, pored pitanja o stvarnoj ulozi Crkve u političkom životu sekularne Srbije, otvore i nagađanja o pozadini ovakve odluke. Jer, opravdano je zapitati se i da li je vlada samo bila nespretna i neorganizovana, ili je negde u nekom centru moći u poslednjem trenutku postignut neki dogovor koji je bio dovoljno bitan da se „plati” javnim ponižavanjem najvišeg organa izvršne vlasti.

Sistem vlasti je nominalno postavljen tako da su vlada i njena ministarstva zaduženi za donošenje odluka i pisanje zakona. Nakon svega, otvara se i pitanje da li se tom poslu uopšte pristupa dovoljno ozbiljno, ali i pitanje da li se odluke zaista donose tamo gde bi po Ustavu trebalo, ili postoje neki centri moći koji mogu da menjaju tok stvari?