„Dosije kiks”, a ne „Dosije iks”

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, marta – Komšije Amerikanci priznaju sami sebi da su počeli da pričaju – neamerički. Jezik je isti, ali im je tema – tuđa. Govore o prošlosti kao o svetlijoj budućnosti, što je sklonost koju su drugima uzimali za manu. Samo da se vrate stari dobri dani iz proteklih decenija, čuje se ispovest jednog od njih u vašingtonskom metrou…

Priželjkivanja reprize nije im običaj. Nacija je sistemski posvećena premijerama, da svako sledeće pokolenje živi bolje od prethodne generacije. Ali, vremena su istumbana krizom, pa im sada sutrašnjica izgleda zatamnjena bez bleska jučerašnjice, u kojoj im je bilo lagodnije od onoga što im stručnjaci kažu da im sledi.

Političari ostaju, međutim, posvećeni tradiciji. „Biće bolje” – uveravaju – „ako ne ubrzo, a ono malo posle”.

O komisiji za istinu

Poneki među njima, ipak, traže da se prouči – novija prošlost, koja je „američki san” pretvorila u košmar. Zašto smo kršili međunarodno pravo i izgubili prestiž u inostranstvu, kako smo zapali u nevolje zbog kojih se masovno ostaje bez posla, stanova pa i jasne perspektive, pitanja su koja, kao i najšira javnosti, postavlja i nekolicina zakonodavaca, predlažući da se osnuju parlamentarne „komisije za istinu”, da se utvrdi u čemu se zastranjivalo, lakše izađe na pravi put i izbegne ponavljanje grešaka.

Takvo okretanje ka prošlosti je mnogo manje popularno od osvrtanja na „stare, dobre dane”. Istina je da su prilično slabi izgledi za osnivanje komisije za istinu – da se poslužimo rečima izveštača „Vašington posta” – čiji bi zadatak bio da istraži mogućne zloupotrebe vlasti prethodne administracije, Džordža Buša mlađeg, u ratu protiv terorizma, pogotovu optužbe za torturisanje zarobljenika, osnivanje tajnih zatvora za njih u drugim zemljama…

Sledi opis atmosfere na sednici senatskog Komiteta za pravosuđe. „Prostorija je bila poluprazna i na mestima novinara; od 19 članova odbora, samo su trojica postavljali pitanja pozvanim svedocima; ispred zgrade se okupilo desetak demonstranata sa zahtevima da se potraži istina, ali su se i oni razišli pre završetka zasedanja”…

Predsedniku komiteta i inicijatoru osnivanja komisije za istinu, demokrati Patriku Lihiju, ne uspeva da pridobije mnoštvo pristalica iako upozorava da je „Americi u svetu najviše naškodilo otkriće da je ovdašnja vlast odobravala torturu” (nad zarobljenicima) i da „moramo da razjasnimo greške kako bismo izvukli pouke”. Izgovoreno su sada opozicioni republikanci uzeli kao povod za napad na ideju, pa se njihov predstavnik Arlen Spekter nije libio ni da kaže: „Lihijeva komisija je antiamerička delatnost.”

Oštru polemiku prati i neopredeljenost Bele kuće u ovom pogledu. Predsednik Barak Obama je, uz napomenu da „niko, naravno ne može da bude iznad zakona”, rekao i da je on lično „zainteresovaniji da se gleda napred a ne unazad”.

Ali „ne možemo da idemo napred ako ne pogledamo u prošlost i ne istražimo kako nam je zemlja iskočila iz koloseka”, prokomentarisao je penzionisani viceadmiral Li Gan, iz koalicije kolega visokih vojnih činova koji se protive torturi. „Nismo u tako teškoj situaciji kao što su bile Južnoafrička Republika i Čile pa da pravimo komisije za istinu i pomirenje”, suprotstavio mu se profesor prava Džeremi Rabkin.

Takođe profesor prava, Margaret Satervejt ukazuje, međutim, da je Amerika odavno prihvatila obaveze po međunarodnom pravu da istražuje kršenja Ženevskih konvencija (o zaštiti ratnih zarobljenika) pa da bi, ako ova zemlja to ne učini, druge države mogle da pokrenu krivične postupke protiv njenih zvaničnika. Nije dovoljna komisija za istinu, već odgovorne za torturu treba izložiti krivičnom gonjenju, smatra Majkl Ratner iz aktivističkog Centra za ustavna prava i podseća u „Njujork tajmsu” na reči general-majora Antonija Tagube, koji je istraživao seksualno ponižavanje zatvorenika u tamnici Abu Graib, da „nema sumnje da je ovdašnja vlast (Bušova) počinila ratne zločine”…

Branioci postupaka doskorašnje administracije ističu, pak, da je „s nekoliko grubih postupaka prema osumnjičenima za terorizam spaseno na hiljade ovdašnjih života, jer su dobijenim informacijama sprečeni napadi na Ameriku”. Građani su, u većini, drugačijeg mišljenja. U nedavnoj anketi Galupa i „Ju-Es-Ej tudeja” 62 odsto ispitanika izjasnilo se u prilog krivičnoj ili nezavisnoj istrazi o torturama, prisluškivanju bez sudske dozvole i drugim optužbama protiv Bušove ekipe.

Nije izvesno da će do toga doći (iako Vašington slično zahteva u inostranim slučajevima). Oponenti prebacuju da bi akcija otvorila proces kojim bi svaka nova vlast mogla da goni prethodnike. I među vladajućim demokratama ima onih koji vode računa o takvoj mogućnosti, pa ostaju uzdržani.

Čuju se i „kompromisni predlozi”: da treba nastaviti sa objavljivanjem tajnih dokumenata pa da će se tako doći do istine o prošlosti. Pojavljuju se i komentari da je nacija trenutno „u velikom sosu” i da treba da se posveti izlasku iz ekonomske krize, a „ne da se bakće prošlim stvarima koje bi samo dolile ulje na vatru”…

Ali, neophodna je i istraga, bar parlamentarna, o odgovornosti za novonastali finansijski lom – sugerišu senatori, demokrata Bajron Dorgan i republikanac Džon Mekejn (poraženi predsednički kandidat). Građani imaju pravo da znaju šta ih je snašlo, kako je izgubljeno osam biliona vrednosti akcija na berzama i smanjenja vrednosti kuća za šest biliona dolara, zašto su izgubljeni milioni kuća i stanova, naglašava ovaj tandem.

Pitanje je da li će i za to ovde biti dovoljno političke volje. Funkcioneri mahom teže „okretanju nove stranice istorije”.

Ali i do njih dopiru glasovi: „Ne treba da okrećemo list pre nego što ga pročitamo.” I: treba registrovati počinjene greške u vidu „dosijea kiks”, da nam život ne liči na moto „Dosijea iks” – „istina je negde tamo”…

Momčilo Pantelić