„Досије кикс”, а не „Досије икс”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Комшије Американци признају сами себи да су почели да причају – неамерички. Језик је исти, али им је тема – туђа. Говоре о прошлости као о светлијој будућности, што је склоност коју су другима узимали за ману. Само да се врате стари добри дани из протеклих деценија, чује се исповест једног од њих у вашингтонском метроу…

Прижељкивања репризе није им обичај. Нација је системски посвећена премијерама, да свако следеће поколење живи боље од претходне генерације. Али, времена су истумбана кризом, па им сада сутрашњица изгледа затамњена без блеска јучерашњице, у којој им је било лагодније од онога што им стручњаци кажу да им следи.

Политичари остају, међутим, посвећени традицији. „Биће боље” – уверавају – „ако не убрзо, а оно мало после”.

О комисији за истину

Понеки међу њима, ипак, траже да се проучи – новија прошлост, која је „амерички сан” претворила у кошмар. Зашто смо кршили међународно право и изгубили престиж у иностранству, како смо запали у невоље због којих се масовно остаје без посла, станова па и јасне перспективе, питања су која, као и најшира јавности, поставља и неколицина законодаваца, предлажући да се оснују парламентарне „комисије за истину”, да се утврди у чему се застрањивало, лакше изађе на прави пут и избегне понављање грешака.

Такво окретање ка прошлости је много мање популарно од освртања на „старе, добре дане”. Истина је да су прилично слаби изгледи за оснивање комисије за истину – да се послужимо речима извештача „Вашингтон поста” – чији би задатак био да истражи могућне злоупотребе власти претходне администрације, Џорџа Буша млађег, у рату против тероризма, поготову оптужбе за тортурисање заробљеника, оснивање тајних затвора за њих у другим земљама…

Следи опис атмосфере на седници сенатског Комитета за правосуђе. „Просторија је била полупразна и на местима новинара; од 19 чланова одбора, само су тројица постављали питања позваним сведоцима; испред зграде се окупило десетак демонстраната са захтевима да се потражи истина, али су се и они разишли пре завршетка заседања”…

Председнику комитета и иницијатору оснивања комисије за истину, демократи Патрику Лихију, не успева да придобије мноштво присталица иако упозорава да је „Америци у свету највише нашкодило откриће да је овдашња власт одобравала тортуру” (над заробљеницима) и да „морамо да разјаснимо грешке како бисмо извукли поуке”. Изговорено су сада опозициони републиканци узели као повод за напад на идеју, па се њихов представник Арлен Спектер није либио ни да каже: „Лихијева комисија је антиамеричка делатност.”

Оштру полемику прати и неопредељеност Беле куће у овом погледу. Председник Барак Обама је, уз напомену да „нико, наравно не може да буде изнад закона”, рекао и да је он лично „заинтересованији да се гледа напред а не уназад”.

Али „не можемо да идемо напред ако не погледамо у прошлост и не истражимо како нам је земља искочила из колосека”, прокоментарисао је пензионисани вицеадмирал Ли Ган, из коалиције колега високих војних чинова који се противе тортури. „Нисмо у тако тешкој ситуацији као што су биле Јужноафричка Република и Чиле па да правимо комисије за истину и помирење”, супротставио му се професор права Џереми Рабкин.

Такође професор права, Маргарет Сатервејт указује, међутим, да је Америка одавно прихватила обавезе по међународном праву да истражује кршења Женевских конвенција (о заштити ратних заробљеника) па да би, ако ова земља то не учини, друге државе могле да покрену кривичне поступке против њених званичника. Није довољна комисија за истину, већ одговорне за тортуру треба изложити кривичном гоњењу, сматра Мајкл Ратнер из активистичког Центра за уставна права и подсећа у „Њујорк тајмсу” на речи генерал-мајора Антонија Тагубе, који је истраживао сексуално понижавање затвореника у тамници Абу Граиб, да „нема сумње да је овдашња власт (Бушова) починила ратне злочине”…

Браниоци поступака доскорашње администрације истичу, пак, да је „с неколико грубих поступака према осумњиченима за тероризам спасено на хиљаде овдашњих живота, јер су добијеним информацијама спречени напади на Америку”. Грађани су, у већини, другачијег мишљења. У недавној анкети Галупа и „Ју-Ес-Еј тудеја” 62 одсто испитаника изјаснило се у прилог кривичној или независној истрази о тортурама, прислушкивању без судске дозволе и другим оптужбама против Бушове екипе.

Није извесно да ће до тога доћи (иако Вашингтон слично захтева у иностраним случајевима). Опоненти пребацују да би акција отворила процес којим би свака нова власт могла да гони претходнике. И међу владајућим демократама има оних који воде рачуна о таквој могућности, па остају уздржани.

Чују се и „компромисни предлози”: да треба наставити са објављивањем тајних докумената па да ће се тако доћи до истине о прошлости. Појављују се и коментари да је нација тренутно „у великом сосу” и да треба да се посвети изласку из економске кризе, а „не да се бакће прошлим стварима које би само долиле уље на ватру”…

Али, неопходна је и истрага, бар парламентарна, о одговорности за новонастали финансијски лом – сугеришу сенатори, демократа Бајрон Дорган и републиканац Џон Мекејн (поражени председнички кандидат). Грађани имају право да знају шта их је снашло, како је изгубљено осам билиона вредности акција на берзама и смањења вредности кућа за шест билиона долара, зашто су изгубљени милиони кућа и станова, наглашава овај тандем.

Питање је да ли ће и за то овде бити довољно политичке воље. Функционери махом теже „окретању нове странице историје”.

Али и до њих допиру гласови: „Не треба да окрећемо лист пре него што га прочитамо.” И: треба регистровати почињене грешке у виду „досијеа кикс”, да нам живот не личи на мото „Досијеа икс” – „истина је негде тамо”…

Момчило Пантелић