Saplitanje o Ustav

Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki. Ovo nije ni „građanizacija” ni „ljudsko pravaštvo”, kako to naziva Slobodan Antonić u svom tekstu „Brojevi se računaju”, već prvi stav člana 41. Ustava Republike Srbije. Za donošenje ovog Ustava gospodin Antonić se borio duhom i telom, ali zato ni telo, a bogami ni svoj duh nije spreman da „troši” na primenu i poštovanje tog istog Ustava. Naime,  „analitički” pridružujući se opštojzameni teze u javnoj raspravi o povlačenju predloga zakona protiv diskriminacije iz skupštinske procedure, gospodin Antonić nastavlja svoj objedinjeni rat protiv marksizma-lenjinizma, nevladinog sektora i proevropski orijentisanih građana i građanki Srbije. On uporno ponavlja tvrdnju da organizacije civilnog društva i mediji „milionima nameću vrednosti koje imaju samo njih nekolicina” i da je ta manjina, taj zanemarljiv broj građana i građanki osuo paljbu na SPC, a samim tim i na milione vernika. Ako se kritika može nazvati paljbom, onda je ona osuta pre svega na vladu i Skupštinu Republike Srbije i to zbog nepoštovanja demokratske procedure, čime je prekršen i već pomenuti prvi stav člana 41 Ustava Srbije koji nastavlja da proganja Antonića jer u nastavku kaže: „Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, pobilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta”. Ja u svojoj naivnosti verujem da „bilo koji osnov” uključuje i broj pripadnika određene grupe ili broj istomišljenika, kao što verujem da „veroispovesti, političkog ili drugog uverenja” znači da crkve i verske zajednice nemaju pravo na poseban tretman u javnim raspravama. Ovo bar tako dugo dok je  „Republika Srbija svetovna država i dok su crkve i verske zajednice odvojene od države” kako se to navodi učlanu 11. sada po Antonića već krajnje neprijatnog Ustava Srbije. I nije „kritika povlašćenosti drugih istovremeno i zahtev za naročit položaj za sebe”, kako to tvrdi Antonić, već je to samo zahtev za isti položaj za sve. Ponavljam, ovde nije reč o vrednosnim razlikama između crkava i dela civilnog društva već o poštovanju demokratskih procedura o koje se ogrešila vlada na intervenciju iz kabineta predsednika.

Već strepim od Antonićeve ideološke sablje kada neke „organizacije sa malobrojnim članstvom” budu postavile pitanje ustavnosti zakona o crkvama i verskim zajednicama u kome je uvođenjem malobrojne, povlašćene grupe „tradicionalnih crkava i verskih zajednica”  direktno prekršen član 44 Ustava koji kaže: „Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države”.

Ko je pisao Ustav?, verovatno se pita Antonić. Mora da su to neki građanisti, evro integracijisti i ljudskopravaši? Ne, mi gore pomenuti smo imali kampanju aktivno ne protivovog Ustava, opet zato što su u njegovom donošenju kršene demokratske procedure.

Kroz ceo tekst gospodin Antonić koristi u pežorativnom smislu pojmove građansko, evro integracije i ljudska prava i na taj način se, gle čuda, ponovo sapliće i sukobljava sa Ustavom Srbije koji u članu 1. kaže: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima”.

Na kraju Antonić kaže: „Smešno mi je da baš ja branim ovu vladu i Tadića”. Meni nije smešno, pre je očekivano i pomalo otužno.

direktor Građanskih inicijativa