Banke opasnije od Staljina

Ugledni španski pesnik i esejista Luis Garsija Montero (Granada 1958) u prethodnih nekoliko dana održao je niz predavanja u organizaciji Instituta „Servantes” i Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Montero je šef Katedre za istoriju književnosti na Univerzitetu u Granadi. Doktorirao je na istom univerzitetu sa tezom o Rafaelu Albertiju, za koga ga je vezivalo veliko prijateljstvo. Dobitnik je nagrada „Federiko Garsija Lorka” , Nagrade grada Sevilje, Španske nacionalne nagrade za poeziju i drugih. Knjiga razgovora sa mališanima o značaju poezije, „Časovi poezije za nemirnu decu”, prevedena je na srpski i objaviće je „Kreativni centar”. Montero, uz osmeh, u razgovoru za naš list upoređuje Beograd sa nekim gradovima u Španiji zbog toga što, kako kaže, voli gradove u kojima su uveče restorani puni, u kojima se oseća život.

Beogradskim studentima govorili ste o velikanima španske poezije Antoniju Maćadu i Anhelu Gonsalesu. Kako su oni uticali na Vaše stvaralaštvo?

Ja sam, pre svega, profesor književnosti tako da sam u svom radu izučavao sve književne oblasti i prihvatao najrazličitije uticaje. Međutim, urbane pesnike Evrope posle Bodlera naveo bih kao najznačajniji uticaj. Antonio Maćado i Anhel Gonsales vrlo su mi bliski, to su dva vrlo jasna uticaja u mom stvaralaštvu zbog toga što na poseban način izražavaju svoj građanski stav i dele ga sa svojim rodom. Maćado umire pred kraj građanskog rata u Španiji i on je simbol propasti španske republike pred fašizmom. Anhel Gonsales bio je dete za vreme rata i prerastao je u simbol otpora prema silama koje su zatim pobedile.

Koja iskustva opredeljuju Vaše pisanje?

Poezija je danas vrlo korisna jer i dalje predstavlja simbol borbe. Danas postoje mehanizmi koji kontrolišu način razmišljanja i ljudsku svest. Pesnik, koji čitav dan provede u razmišljanju samo o jednoj podesnoj reči, postaje ne samo nosilac već i vlasnik svojih ideja. Poezija poziva na borbu protiv kontrolisanog mišljenja i veoma je važno da se sve njeno delovanje kreće iz prostora pesničke privatnosti. Čini se da politiku poistovećujemo sa istorijom, a da se istorija svodi na revoluciju ili na rat. Posao pesnika jeste da transformiše osećanja, da ih oslobodi.

Kada kažete da je poezija simbol borbe, da li se ta borba odnosi i na globalizaciju?

Španci koji misle kao ja smatraju da je proces globalizacije neophodan u svetu koji teži povezivanju. Smatram da je globalizacija u suštini u redu, ali brine me što njom upravlja kapitalističko tržište. Živimo u doba krize koju je prouzrokovao najliberalniji neokapitalizam. Zbog toga mi smeta što uz taj ekonomski okvir, u Evropi nedostaje i politički ekonomski okvir. Da bi građani i dalje bili akteri u društvu, potrebno je da se politički uredi to vođenje tržišta. To znači da treba načiniti mehanizam koji ne bi bio vođen američkim imperijalizmom. U protivnom, desiće se da će globalizacija poništiti stara društvena dostignuća i ljudska prava. Najvažnije je da se postigne to da globalizacija i demokratija budu kompatibilne.

Jezik vaše poezije je kolokvijalan, zasnovan na svakodnevnom govoru Španaca. Koliko taj jezik odražava sve društvene promene kojima su izloženi?

Jezik koji koristim u svojim delima odražava moje brige kao građanina. Ne radi se samo o tome da pesnik treba da prenese neku ideju, već i o muzici reči. Na primer, tokom dužeg vremena vladalo je avangardno pravilo o razdvajanju jezika društva i jezika poezije. Na taj način umetnici su predstavljali društvene neuspehe. Avangardna literatura vrlo je kvalitetna, međutim, sada takođe živimo u važnom istorijskom trenutku u kojem tonu iluzije društva, gube se javni prostori, lome se zajednički snovi. Taj razdor uslovljen je kapitalizmom. Stari boemski pisci mnogo liče na današnje kapitalističke vođe. Nisu pristalice stalnog posla niti socijalnog osiguranja, brkaju pojam slobode sa odbacivanjem društva. Zbog toga sam se opredelio za drugačiji izraz i približio se jeziku društva. Neophodno je da jezik bude javni prostor u kojem je moguć dijalog. Namera mi je da u svojoj poeziji očuvam jezik svih.

U vreme svetske krize neki stručnjaci najavljuju čak povratak socijalizma u izvesnoj meri. Šta mislite o tome?

Podjednako sam pristalica individualnih sloboda i kontrole ekonomije. Osamdesetih godina posetio sam neke komunističke zemlje Istočnog bloka u pratnji mog učitelja Rafaela Albertija, takođe komuniste. Tada me je rastužio nedostatak ličnih sloboda u tim zemljama. Nikako ne smemo poistovetiti slobodu pojedinca sa slobodom tržišta. Zbog toga je važno stvoriti ravnopravnost u društvu. Banke nikako ne bi trebalo da budu vodeća snaga u jednom društvu, banke su danas veći problem nego što su to ranije bili totalitarni režimi. Tako da iz ove krize može da se rodi nova ideja slobodnog socijalizma. Prezir prema životu koji je očigledan u današnje vreme može da se uporedi jedino sa vremenom vladavine Staljina. To je onaj prezir koji lansiraju banke, podržavajući samo sopstvene interese. Pedagogija i prosveta treba ponovo da zauzmu vodeće mesto u društvu.

Sve mi se više čini da osnovne i srednje škole i univerziteti sve manje edukuju civilno društvo. U cilju im je da stvore poreznike, konzumente potrošačkog društva, a ne slobodne građane. Kultura je veoma važna, zbog toga što je obrazovanog čoveka uvek teže izmanipulisati.