Банке опасније од Стаљина

Угледни шпански песник и есејиста Луис Гарсија Монтеро (Гранада 1958) у претходних неколико дана одржао је низ предавања у организацији Института „Сервантес” и Филолошког факултета Универзитета у Београду. Монтеро је шеф Катедре за историју књижевности на Универзитету у Гранади. Докторирао је на истом универзитету са тезом о Рафаелу Албертију, за кога га је везивало велико пријатељство. Добитник је награда „Федерико Гарсија Лорка” , Награде града Севиље, Шпанске националне награде за поезију и других. Књига разговора са малишанима о значају поезије, „Часови поезије за немирну децу”, преведена је на српски и објавиће је „Креативни центар”. Монтеро, уз осмех, у разговору за наш лист упоређује Београд са неким градовима у Шпанији због тога што, како каже, воли градове у којима су увече ресторани пуни, у којима се осећа живот.

Београдским студентима говорили сте о великанима шпанске поезије Антонију Маћаду и Анхелу Гонсалесу. Како су они утицали на Ваше стваралаштво?

Ја сам, пре свега, професор књижевности тако да сам у свом раду изучавао све књижевне области и прихватао најразличитије утицаје. Међутим, урбане песнике Европе после Бодлера навео бих као најзначајнији утицај. Антонио Маћадо и Анхел Гонсалес врло су ми блиски, то су два врло јасна утицаја у мом стваралаштву због тога што на посебан начин изражавају свој грађански став и деле га са својим родом. Маћадо умире пред крај грађанског рата у Шпанији и он је симбол пропасти шпанске републике пред фашизмом. Анхел Гонсалес био је дете за време рата и прерастао је у симбол отпора према силама које су затим победиле.

Која искуства опредељују Ваше писање?

Поезија је данас врло корисна јер и даље представља симбол борбе. Данас постоје механизми који контролишу начин размишљања и људску свест. Песник, који читав дан проведе у размишљању само о једној подесној речи, постаје не само носилац већ и власник својих идеја. Поезија позива на борбу против контролисаног мишљења и веома је важно да се све њено деловање креће из простора песничке приватности. Чини се да политику поистовећујемо са историјом, а да се историја своди на револуцију или на рат. Посао песника јесте да трансформише осећања, да их ослободи.

Када кажете да је поезија симбол борбе, да ли се та борба односи и на глобализацију?

Шпанци који мисле као ја сматрају да је процес глобализације неопходан у свету који тежи повезивању. Сматрам да је глобализација у суштини у реду, али брине ме што њом управља капиталистичко тржиште. Живимо у доба кризе коју је проузроковао најлибералнији неокапитализам. Због тога ми смета што уз тај економски оквир, у Европи недостаје и политички економски оквир. Да би грађани и даље били актери у друштву, потребно је да се политички уреди то вођење тржишта. То значи да треба начинити механизам који не би био вођен америчким империјализмом. У противном, десиће се да ће глобализација поништити стара друштвена достигнућа и људска права. Најважније је да се постигне то да глобализација и демократија буду компатибилне.

Језик ваше поезије је колоквијалан, заснован на свакодневном говору Шпанаца. Колико тај језик одражава све друштвене промене којима су изложени?

Језик који користим у својим делима одражава моје бриге као грађанина. Не ради се само о томе да песник треба да пренесе неку идеју, већ и о музици речи. На пример, током дужег времена владало је авангардно правило о раздвајању језика друштва и језика поезије. На тај начин уметници су представљали друштвене неуспехе. Авангардна литература врло је квалитетна, међутим, сада такође живимо у важном историјском тренутку у којем тону илузије друштва, губе се јавни простори, ломе се заједнички снови. Тај раздор условљен је капитализмом. Стари боемски писци много личе на данашње капиталистичке вође. Нису присталице сталног посла нити социјалног осигурања, бркају појам слободе са одбацивањем друштва. Због тога сам се определио за другачији израз и приближио се језику друштва. Неопходно је да језик буде јавни простор у којем је могућ дијалог. Намера ми је да у својој поезији очувам језик свих.

У време светске кризе неки стручњаци најављују чак повратак социјализма у извесној мери. Шта мислите о томе?

Подједнако сам присталица индивидуалних слобода и контроле економије. Осамдесетих година посетио сам неке комунистичке земље Источног блока у пратњи мог учитеља Рафаела Албертија, такође комунисте. Тада ме је растужио недостатак личних слобода у тим земљама. Никако не смемо поистоветити слободу појединца са слободом тржишта. Због тога је важно створити равноправност у друштву. Банке никако не би требало да буду водећа снага у једном друштву, банке су данас већи проблем него што су то раније били тоталитарни режими. Тако да из ове кризе може да се роди нова идеја слободног социјализма. Презир према животу који је очигледан у данашње време може да се упореди једино са временом владавине Стаљина. То је онај презир који лансирају банке, подржавајући само сопствене интересе. Педагогија и просвета треба поново да заузму водеће место у друштву.

Све ми се више чини да основне и средње школе и универзитети све мање едукују цивилно друштво. У циљу им је да створе порезнике, конзументе потрошачког друштва, а не слободне грађане. Култура је веома важна, због тога што је образованог човека увек теже изманипулисати.