Taoci

Beograđani sve više postaju taoci vladajućih političara, direktora komunalnih preduzeća i moćnika iz finansijske oligarhije. Smatrajući valjda da su bogomdani da oblikuju grad po svom ćefu, oni uporno i bezobzirno nameću svoje veoma često megalomanske ideje od kojih se čoveku zavrti pamet u glavi, a od njih, u suštini, i nema neke velike vajde. Istovremeno, ne pokazuju preveliko interesovanje za takozvane sitnice, odnosno svakodnevne elementarne nevolje s kojima se ljudi bore. Takvih primera i za jedno i za drugo je sijaset.

Tako je, podsetimo, preuređenje pijace "Zeleni venac" obavljeno po svojevremeno prvonagrađenom radu firme "Slavija-biro" u vlasništvu Đorđa Bobića, potonjeg gradskog arhitekte. Višemesečno sređivanje jednog od najvećih pijačnih trgova se nenadano zbog klizišta oteglo mimo svih predviđenih rokova, a što je saobraćaj bio u kolapsu nije previše uzbudilo ni gradskog arhitektu ni nadležne u gradu. Konačno, nekoliko meseci po obavljenom poslu, stiglo se do poražavajućih rezultata. Pijacu "Zeleni venac" građani gotovo zaobilaze, trećina tezgi zvrji prazna. Epilog je da su projektanti naplatili svoje umotvorine, a to što Beograđani nisu shvatili veličinu njihovog remek-dela problem je samo žitelja prestonice. Ko će i kako u budućnosti da ispravlja tu "krivu Drinu" ne zanima ih.

Ista priča odnosi se i na budući most na špicu Ade Ciganlije. Žestoka osporavanja velikog dela stručne, ali i najšire javnosti da je projekat preskup, jer se pretpostavlja da će cena dostići sumu do 200 miliona evra i da će mnogo vode proteći Savom i Dunavom dok ceo taj posao sa tunelom podno Topčiderskog brda ne bude završen – njih uopšte ne dodiruje. Najavljuju prve radove na proleće, jer su oni tako odlučili, uzimaju kredite, nemilice razbacuju novac beogradskih poreskih obveznika mimo njihove volje. Pretpostavljaju, ili znaju da im u ovoj državi niko ništa ne može.

Slična priča ponavlja se i u razgovorima oko Trga Republike, gde su oni planirali izgradnju velelepne galerije, a ne Opere za koju se izjasnila ogromna većina poslenika kulture. Oni su zdanje Opere predvideli na livadama pored Ušća. Uzaludna su argumentovana upinjanja mislećih ljudi da to nije najbolje rešenje. Tako su oni odlučili, a mi plaćamo. Baš lepo.

Što su gradsko zemljište pored Autokomande unovčili, a ne izgradili autobusku stanicu "Jug" kako je bilo projektovano – baš ih briga.

Što narod grca u prezagušenom gradskom saobraćaju – i za to ih briga.

Što grad decenijama, pa ni u poslednjih nekoliko godina ne čini ništa da siđe na obale reka – puca im prsluk.

Što su ulice postale gradilišta po kojima narod mesecima gaca po blatu – zabole ih ćoše.

Što saobraćajna signalizacija ne postoji, a postojeća je zarđala i gotovo propala – puca im kaiš.

Što se širom grada zida i nadziđuje bez ijednog papira, a potom kuće padaju kao kule od karata – problem je građana.  

Što su mnoge ugledne kafane i restorani kao deo istorijskog i kulturnog nasleđa postali kockarnice i kladionice – ustupak je  pojedinim mafijaškim krugovima za pranje para.

Što su velike pare slupane u popločavanje trotoara u centru grada, a Kaluđerica vapije za domom zdravlja – nikom ništa. Pa, valjda je estetika važnija od zdravlja desetina hiljada ljudi.

I tako redom. Oni su zaboravili ili zaboravljaju da je narod glasao za njih, za njihova bajkovita obećanja u oblandi demokratije. Nije glasao i dao im pravo, sasvim sigurno, da rade šta hoće i ponašaju se kako hoće.