Таоци

Београђани све више постају таоци владајућих политичара, директора комуналних предузећа и моћника из финансијске олигархије. Сматрајући ваљда да су богомдани да обликују град по свом ћефу, они упорно и безобзирно намећу своје веома често мегаломанске идеје од којих се човеку заврти памет у глави, а од њих, у суштини, и нема неке велике вајде. Истовремено, не показују превелико интересовање за такозване ситнице, односно свакодневне елементарне невоље с којима се људи боре. Таквих примера и за једно и за друго је сијасет.

Тако је, подсетимо, преуређење пијаце "Зелени венац" обављено по својевремено првонаграђеном раду фирме "Славија-биро" у власништву Ђорђа Бобића, потоњег градског архитекте. Вишемесечно сређивање једног од највећих пијачних тргова се ненадано због клизишта отегло мимо свих предвиђених рокова, а што је саобраћај био у колапсу није превише узбудило ни градског архитекту ни надлежне у граду. Коначно, неколико месеци по обављеном послу, стигло се до поражавајућих резултата. Пијацу "Зелени венац" грађани готово заобилазе, трећина тезги зврји празна. Епилог је да су пројектанти наплатили своје умотворине, а то што Београђани нису схватили величину њиховог ремек-дела проблем је само житеља престонице. Ко ће и како у будућности да исправља ту "криву Дрину" не занима их.

Иста прича односи се и на будући мост на шпицу Аде Циганлије. Жестока оспоравања великог дела стручне, али и најшире јавности да је пројекат прескуп, јер се претпоставља да ће цена достићи суму до 200 милиона евра и да ће много воде протећи Савом и Дунавом док цео тај посао са тунелом подно Топчидерског брда не буде завршен – њих уопште не додирује. Најављују прве радове на пролеће, јер су они тако одлучили, узимају кредите, немилице разбацују новац београдских пореских обвезника мимо њихове воље. Претпостављају, или знају да им у овој држави нико ништа не може.

Слична прича понавља се и у разговорима око Трга Републике, где су они планирали изградњу велелепне галерије, а не Опере за коју се изјаснила огромна већина посленика културе. Они су здање Опере предвидели на ливадама поред Ушћа. Узалудна су аргументована упињања мислећих људи да то није најбоље решење. Тако су они одлучили, а ми плаћамо. Баш лепо.

Што су градско земљиште поред Аутокоманде уновчили, а не изградили аутобуску станицу "Југ" како је било пројектовано – баш их брига.

Што народ грца у презагушеном градском саобраћају – и за то их брига.

Што град деценијама, па ни у последњих неколико година не чини ништа да сиђе на обале река – пуца им прслук.

Што су улице постале градилишта по којима народ месецима гаца по блату – заболе их ћоше.

Што саобраћајна сигнализација не постоји, а постојећа је зарђала и готово пропала – пуца им каиш.

Што се широм града зида и надзиђује без иједног папира, а потом куће падају као куле од карата – проблем је грађана.  

Што су многе угледне кафане и ресторани као део историјског и културног наслеђа постали коцкарнице и кладионице – уступак је  појединим мафијашким круговима за прање пара.

Што су велике паре слупане у поплочавање тротоара у центру града, а Калуђерица вапије за домом здравља – ником ништа. Па, ваљда је естетика важнија од здравља десетина хиљада људи.

И тако редом. Они су заборавили или заборављају да је народ гласао за њих, за њихова бајковита обећања у обланди демократије. Није гласао и дао им право, сасвим сигурно, да раде шта хоће и понашају се како хоће.