Orlovi u susret anđelu

Da li treba i može li se oprostiti pretrpljeno zlo odlučuje svaka žrtva ponaosob, shodno svom ličnom osećanju, psihološkom ustrojstvu, moralnom opredeljenju ili verskom uverenju. Ali da se ne zaboravi zlo naneto celom narodu – a to ne treba i ne sme – odgovorna je cela država. I izgleda da se to sada dešava povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Sećanje na 78 prolećnih dana koji su p(r)otresli Srbiju, na dve i po hiljade poginulih, desetak hiljada ranjenih, na srušene kuće, pruge, mostove dobilo je konačno institucionalne oblike i odlike zvanične i trajne komemoracije.

U njoj važno mesto pripada medijima, posebno televiziji koja o događajima svedoči najdirektnije i najslikovitije. Uz to, ona neprestano otkriva nove pojedinosti o prošlosti, neophodne za upotpunjavanje slike o tome šta se stvarno dogodilo. Na ekran još pristižu ekskluzivni video-zapisi nastajali pre jedne decenije. Od njih je nekadašnji pilot 204. lovačkog puka Šandor Idei sada sklopio svoj ratni dnevnik, kao priču o svojim drugovima, kao priznanje onima koji su poletali neispravnim avionima da neprijatelju pokažu „borbenu gotovost”, a da bi sačuvali flotu – podmetali mu za gađanje makete svojih aviona na aerodromu u Batajnici.

Ovo herojsko orlovsko uzletanje „šesnaest na šesto” odnelo je dva života i sve bojne letelice vojske koja je bila voljna da brani zemlju u nametnutom joj neravnopravnom ratu. Spomenik podignut ovim dokumentarcem budi samo poštovanje za hrabrost i vojničku posvećenost – unapred osuđenu na neuspeh.

Kakve emocije pokreće gledanje dokumentarca o zbivanjima od kojih je rat počeo? Može li se posle gledanja jednosatnog dokumentarca „Račak” reći da su srpski policajci i vojnici u ovom kosovskom selu ubili četrdeset albanskih civila ili četrdeset pripadnika OVK? 

Svakom objektivnom gledaocu dati su jaki razlozi da sumnja u prvu, albansku verziju i da poveruje zvaničnoj, srpskoj. Vrsni dokumentarista Slaven Kranjc ozbiljno se prihvatio rekonstrukcije zbivanja. Uspeo je da stigne do važnih stranih izvora, da ukrsti tumačenja aktera s obe strane sukoba, da sučeli izjave stručnjaka patologa i forenzičara, da od moćnih međunarodnih službenika zatraži komentarisanje novih nalaza...

Završnica u kojoj se podseća da je u Americi policijska akcija u Račku nagrađena kao primer vešte strateške i taktičke antiterorističke operacije pojačava argumentaciju regularnih jedinica MUP-a. I jača nemoćni bes, gorčinu saznanja o nezasluženom kažnjavanju Srbije bombama „Milosrdnog anđela”.

Slučaj sarajevskih Markala pokazuje, na žalost, da uporno traganje za činjenicama i naknadno otkrivanje istine ne samo što ne može da promeni posledice pogubnog toka istorije, nego ni da preokrene predstave prvobitnom propagandom stvorene u stranom javnom mnenju.

Ali ostaje potreba za bar malom utehom i moralnim zadovoljenjem stradalne, sistematski unižavane i nepravdom frustrirane Srbije. U tome je glavni smisao mnogih prigodnih programa povodom desetogodišnjice NATO agresije.