Olaka vožnja

Vozim, žurim na posao, kiša pada, klizavo, zamagljena stakla, a ispred mene limeni lepotan koji gnjavi. Na zeleno kreće sporo, nekako loše drži pravac, krene, stane… Sto odsto pripadnica lepšeg pola, sledi moj muški šovinistički zaključak. Iznerviran, iskoristim prvu širinu i obiđem ga žustro (jer kasnim) i imam šta da vidim. Nije žensko, nego muškarac, priča mobilnim telefonom, sve u šesnaest… Nije ga briga za ostatak sveta. Ne bi on bio komotan, ne bi tako mogao nigde drugo, osim u Srbiji. Razgovor mobilnim telefonom dok voziš je svuda, osim kod nas, zabranjen. Debelo kažnjiv. Nezvanično, uzrok svake desete nesreće kod nas je razgovor vozača mobilnim telefonom. Za svaku drugu nesreću uzrok je - neprilagođena vožnja. To mu dođe isto. "Jedna nogu na gasu, druga u grobu", kažu za one koji sedaju za volan.

Čekajući novi Zakon o bezbednosti saobraćaja, oštriji i savremen, ginemo. Protekli vikend u Srbiji je bio koban po mnoge. Desilo se više od 200 saobraćajnih nesreća, teško je povređeno gotovo 50 učesnika, poginulo ih nekoliko... Kako naiđu prve kiše i prve magle, broj saobraćajnih nezgoda raste. Putevi su nam loši, automobili još gori, vozači nehajni, jure... Uvođenjem takozvanih kaznenih poena, dozvola će se lako gubiti, a za novu ćete opet morati u "školicu" kod instruktora.

Ali, bojim se da nije sve ni u zakonu. Više je stvar u navikama. Jedna od njih je mito. Znam mnoge koji nose u vozačkoj dozvoli "zaboravljenih" 20 evra. I ne kriju da im je to alibi za brzu vožnju, prekršaje, promile alkohola... Tu nisu krivi samo saobraćajci na ulici, već i sami vozači koji ih vrlo često mame valutom koja šuška. Malo plaćeni policajci kad vide ponudu, lako zažmure na jedno ili još bolje na oba oka, i svima "dobro", zar ne? Bahati vozači koji imaju novac, jednostavno plaćanje kazne ne doživljavaju kao nešto strašno, jer njima novac ne predstavlja problem, pa nastavljaju po starom. Balon za utvrđivanje maligana lako pocrveni, ako se ne "sporazumeju" pre toga. A šta sa onima koji su drogirani, a takve balon ne otkriva. Takvih je sve više. Tek ako pošteni i dobro obučeni saobraćajac posumnja da je vozač pod narkoticima, može da ga uputi na analizu u specijalizovanu ustanovu. Gde, pitanje je, jer takvih je samo nekoliko u celoj zemlji.

Koga briga za tragičnu statistiku, da sedam puta više ginemo nego Austrijanci, devet puta više nego Šveđani, i čak 12 puta više u odnosu na kilometre asfaltiranog puta. A oni godišnje voze šest meseci po snegu i ledu... Kod nas svaki pedeseti automobil ima takozvane vazdušne jastuke, a kod Šveđana svaki pedeseti - nema! Jedna od najnižih saobraćajnih kazni kod nas je za nevezivanje pojaseva, u nivou one za prljave tablice. Šta ćemo s tim, kad se donese Zakon s rigoroznim kaznama za nevezivanje pojaseva na svim sedištima kad tek svako deseto vozilo kod nas ima pojaseve na zadnjim sedištima, a svako petnaesto uopšte nema pojaseve jer je toliko matoro da se tada nije ni ugrađivalo.

Nacionalni vozni park nam je najstariji u Evropi, krševi bukvalno jure drumovima, a crnohumorno zvuči vic da ako se pešak ogrebe o parkirano vozilo u Srbiji, za svaki slučaj treba da primi serum protiv tetanusa, jer zarđali automobili su slika i prilika naše stvarnosti. Dokle, pitamo se uzalud.