Vodite računa šta pišete, ostvariće se

Govoreći o kulturi savremenog doba, kulturolog Jelena Đorđević kaže da je moderna „kultura dinamična, heterogena, promenljiva i da ne postoji kao izolovana oblast, nezavisna u odnosu na dinamiku društvenog, psihološkog, ekonomskog, političkog, emotivnog i imaginarnog života ljudi”.

Jedno delo Vesne Goldsvorti, „Istraživanje Ruritanije”, izazvalo je krajem dvadesetog veka pravu buru u anglosaksonskom kulturnom miljeu. Naime, ova Beograđanka, sada londonski univerzitetski profesor i književnica, autor je dela u kome tvrdi „da su slike stvorene u britanskoj prozi zatim preoblikovane i emitovane u britanskoj i američkoj industriji kroz bezbrojne filmove i televizijske programe, rasejane svuda po svetu, u do sada nezabeleženom i nenadmašnom stepenu”.

Romani kao da su napisali budućnost. „Vodite računa šta pišete, ostvariće se”, pisala je Marina Cvetajeva.

Današnji čitalac savremene anglosaksonske proze neminovno se susreće sa poplavom novih negativnih stereotipa o Srbima. U romanima Grejema Svifta ili Džeraldine Bruks, Srbi su predstavljeni kao „loši momci”, no ovo nikako nisu usamljeni primeri.

Na početku dvadesetprvog veka, ponovo smo u istoj situaciji u kojoj smo bili u prošlosti. Postavlja se pitanje hoće li naša slika u savremenim romanima (fiction) postati i naša slika na svetskim televizijskim ekranima, u udarnim terminima vesti (non-fiction)? Da li je već oblikovan novi negativni srpski kulturni stereotip? Ili je istina, kao po običaju, složenija?

Na nedavno završenom Sajmu knjiga u Parizu pokazalo se da je srbofobija, izgleda, najjača u samoj Srbiji. Naime, u trenutku susreta sa francuskim čitaocima, piscima ili, prosto, dok sam potpisivala sopstveni roman preveden na francuski, nijedan jedini put nije mi postavljeno pitanje koje sam očekivala, a koje bi se odnosilo na večito vruće političke teme sa ovih prostora. Dok smo, zajedno, Vladislav Bajac, Gojko Božović, Zoran Hamović i ja davali intervju za francusku televiziju, novinar, očigledno veoma pripremljen za razgovor, ponovo je postavio mnogo pitanja koja se odnose na kulturu, umetnost i mitologiju, dotakao je čak i pitanje ekologije, ali o ratu i ratovanjima nije bilo nijedne reči.

Nije reč o tome da su Francuzi zaboravili na dešavanja sa ovih prostora. Jednostavno, oni stvari gledaju šire. I, očigledno, nisu podlegli negativnom kulturnom stereotipu koji bi se odnosio na Srbe.

Pariz, taj grad koga bismo mogli nazvati „muljačom ljubavi”, kako je Darel tepao Aleksandriji ili velikim „meltingpotom” svih svetskih ideja, kao da je primer rušenja svih kulturnih stereotipa. Sve što je dobro, sveže, novo, vibrantno, tamo nalazi svoje mesto.

Šta bi bio kulturni stereotip ovde, kod nas, danas, u Srbiji? To je, u mnogim delovima i oblastima života i društva, duhom nenaseljeno mesto, područje bez kreacije i kreativnosti, školjka bez bisera.

To je naše žrtveno verovanje da je za sve, pogotovo u kulturi, odgovoran nego drugi.

To je naše samozavaravanje da je rešenje u inerciji i finansiranju inercije, u učaurenju, a ne u postojanju i građenju plemenite konkurencije. „Biblioteke su vrata vremena”, govorio je Borhes. Čini se da ćemo, ako se ne pozabavimo njima, iz realnog, svetskog vremena, jednostavno – ispasti. U neraspoznavanje, ništavilo koje se i nalazi na dnu svakog stereotipa.

Kulturni stereotipi se, dakle, moraju razbijati tu gde se i grade, u našem slučaju, mnogo puta u Srbiji, jer njihovim ojačavanjem slabi supstanca koja čini našu kulturu vitalnom, svežom i – mogućom.

Jer „kultura ima jednu veliku težnju, težnju ka svežini i svetlosti. I jednu još jaču – težnju da one prevladaju... Ali to moraju biti prava misao i lepota, prava svežina i prava svetlost”, kaže Metju Arnold, poznati engleski pesnik i kulturni kritičar.