Водите рачуна шта пишете, оствариће се

Говорећи о култури савременог доба, културолог Јелена Ђорђевић каже да је модерна „култура динамична, хетерогена, променљива и да не постоји као изолована област, независна у односу на динамику друштвеног, психолошког, економског, политичког, емотивног и имагинарног живота људи”.

Једно дело Весне Голдсворти, „Истраживање Руританије”, изазвало је крајем двадесетог века праву буру у англосаксонском културном миљеу. Наиме, ова Београђанка, сада лондонски универзитетски професор и књижевница, аутор је дела у коме тврди „да су слике створене у британској прози затим преобликоване и емитоване у британској и америчкој индустрији кроз безбројне филмове и телевизијске програме, расејане свуда по свету, у до сада незабележеном и ненадмашном степену”.

Романи као да су написали будућност. „Водите рачуна шта пишете, оствариће се”, писала је Марина Цветајева.

Данашњи читалац савремене англосаксонске прозе неминовно се сусреће са поплавом нових негативних стереотипа о Србима. У романима Грејема Свифта или Џералдине Брукс, Срби су представљени као „лоши момци”, но ово никако нису усамљени примери.

На почетку двадесетпрвог века, поново смо у истој ситуацији у којој смо били у прошлости. Поставља се питање хоће ли наша слика у савременим романима (fiction) постати и наша слика на светским телевизијским екранима, у ударним терминима вести (non-fiction)? Да ли је већ обликован нови негативни српски културни стереотип? Или је истина, као по обичају, сложенија?

На недавно завршеном Сајму књига у Паризу показало се да је србофобија, изгледа, најјача у самој Србији. Наиме, у тренутку сусрета са француским читаоцима, писцима или, просто, док сам потписивала сопствени роман преведен на француски, ниједан једини пут није ми постављено питање које сам очекивала, а које би се односило на вечито вруће политичке теме са ових простора. Док смо, заједно, Владислав Бајац, Гојко Божовић, Зоран Хамовић и ја давали интервју за француску телевизију, новинар, очигледно веома припремљен за разговор, поново је поставио много питања која се односе на културу, уметност и митологију, дотакао је чак и питање екологије, али о рату и ратовањима није било ниједне речи.

Није реч о томе да су Французи заборавили на дешавања са ових простора. Једноставно, они ствари гледају шире. И, очигледно, нису подлегли негативном културном стереотипу који би се односио на Србе.

Париз, тај град кога бисмо могли назвати „муљачом љубави”, како је Дарел тепао Александрији или великим „мелтингпотом” свих светских идеја, као да је пример рушења свих културних стереотипа. Све што је добро, свеже, ново, вибрантно, тамо налази своје место.

Шта би био културни стереотип овде, код нас, данас, у Србији? То је, у многим деловима и областима живота и друштва, духом ненасељено место, подручје без креације и креативности, шкољка без бисера.

То је наше жртвено веровање да је за све, поготово у култури, одговоран него други.

То је наше самозаваравање да је решење у инерцији и финансирању инерције, у учаурењу, а не у постојању и грађењу племените конкуренције. „Библиотеке су врата времена”, говорио је Борхес. Чини се да ћемо, ако се не позабавимо њима, из реалног, светског времена, једноставно – испасти. У нераспознавање, ништавило које се и налази на дну сваког стереотипа.

Културни стереотипи се, дакле, морају разбијати ту где се и граде, у нашем случају, много пута у Србији, јер њиховим ојачавањем слаби супстанца која чини нашу културу виталном, свежом и – могућом.

Јер „култура има једну велику тежњу, тежњу ка свежини и светлости. И једну још јачу – тежњу да оне превладају... Али то морају бити права мисао и лепота, права свежина и права светлост”, каже Метју Арнолд, познати енглески песник и културни критичар.