Dečak se oporavlja od ujeda rotvajlera

„Kuce volim, ali ne znam zašto me je komšijin Beban ščepao za nogu i jako ugrizao dok sam se igrao” – pogledom uprtim u baku odgovor traži Lazar Strainović (5) iz Bora, koji se od ujeda rotvajlera oporavlja u Institutu za majku i dete „Dr Vukan Čupić” u Beogradu.

Podsećamo, ovog petogodišnjaka iz Bora u petak oko 13.30 časova, dok se na ulici zabavljao sa drugovima, napao je rotvajler. Zbog teških povreda, lekari iz borske bolnice uputili su ga u Beograd, gde je u Institutu za majku i dete hitno operisan.

– Dečak ima nekoliko velikih rana na natkolenici leve noge, u pitanju su povrede mekih tkiva, ali nisu oštećeni vitalni krvni sudovi – kazao je juče za „Politiku” dr Zoran Paunović, dečji hirurg i ortoped. On je objasnio  da su stavljeni drenovi i da su u toku redovna previjanja noge. Prema njegovim rečima, dete nije u životnoj opasnosti, ali se mora čuvati infekcije. – Rane od ujeda pasa nikada nisu bezazlene, jer su zubi ovih četvoronožaca najprljaviji – podsetio je dr Paunović, ističući da dečaku sledi dug oporavak.

Na Odeljenju ortopedije i traumatologije, Lazar koga smo juče posetili nestrpljivo čeka povratak kući, jer mu, kako kaže, nedostaju roditelji, a najviše dvomesečni brat Aleksa. Njih pokušava da koliko-toliko zameni baka Ljiljana, koja neprestano bdi nad unukom. „Najgore je, nadam se, prošlo jer su lekari brzo reagovali” – kaže baka, ne zaboravljajući da joj je unuka od zla spasao komšija Miroslav Mitrović. „Nisam videla, ali su mi rekli, da se komšija obreo u trenu i životinju udarao metlom, a onda je zgrabio Lazu u naručje i potrčao u kuću” – priča Ljiljana, dok je unuk netremice gleda. Prema njenim rečima, nesreća se dogodila kada je pas iz dvorišta Milana Petrovića preskočio ogradu. Deca su trčkarala ulicom, možda je psa i to razdražilo, pa je pojurio za njima – kao da traži opravdanje, tiho veli baka, i napominje da se Lazar retko igra ispred zgrade, jer nema vršnjaka, i tog popodneva je bio sa decom koja idu u školu. Svi su pobegli, ali on nije uspeo. „Kako da bežim kad sam se taman zaigrao sa drugaricom, a i nisam se uplašio jer znam Bebana i njegovu mamu” – uskoči u razgovor Laza, pa nam onda odsečno doda kako ga noga ne boli. Ovaj hrabri dečak još nam kroz osmeh na rastanku kaže – „Imao sam i ja psa.”  

A. Kurteš