Дечак се опоравља од уједа ротвајлера

„Куце волим, али не знам зашто ме је комшијин Бебан шчепао за ногу и јако угризао док сам се играо” – погледом упртим у баку одговор тражи Лазар Страиновић (5) из Бора, који се од уједа ротвајлера опоравља у Институту за мајку и дете „Др Вукан Чупић” у Београду.

Подсећамо, овог петогодишњака из Бора у петак око 13.30 часова, док се на улици забављао са друговима, напао је ротвајлер. Због тешких повреда, лекари из борске болнице упутили су га у Београд, где је у Институту за мајку и дете хитно оперисан.

– Дечак има неколико великих рана на натколеници леве ноге, у питању су повреде меких ткива, али нису оштећени витални крвни судови – казао је јуче за „Политику” др Зоран Пауновић, дечји хирург и ортопед. Он је објаснио  да су стављени дренови и да су у току редовна превијања ноге. Према његовим речима, дете није у животној опасности, али се мора чувати инфекције. – Ране од уједа паса никада нису безазлене, јер су зуби ових четвороножаца најпрљавији – подсетио је др Пауновић, истичући да дечаку следи дуг опоравак.

На Одељењу ортопедије и трауматологије, Лазар кога смо јуче посетили нестрпљиво чека повратак кући, јер му, како каже, недостају родитељи, а највише двомесечни брат Алекса. Њих покушава да колико-толико замени бака Љиљана, која непрестано бди над унуком. „Најгоре је, надам се, прошло јер су лекари брзо реаговали” – каже бака, не заборављајући да јој је унука од зла спасао комшија Мирослав Митровић. „Нисам видела, али су ми рекли, да се комшија обрео у трену и животињу ударао метлом, а онда је зграбио Лазу у наручје и потрчао у кућу” – прича Љиљана, док је унук нетремице гледа. Према њеним речима, несрећа се догодила када је пас из дворишта Милана Петровића прескочио ограду. Деца су трчкарала улицом, можда је пса и то раздражило, па је појурио за њима – као да тражи оправдање, тихо вели бака, и напомиње да се Лазар ретко игра испред зграде, јер нема вршњака, и тог поподнева је био са децом која иду у школу. Сви су побегли, али он није успео. „Како да бежим кад сам се таман заиграо са другарицом, а и нисам се уплашио јер знам Бебана и његову маму” – ускочи у разговор Лаза, па нам онда одсечно дода како га нога не боли. Овај храбри дечак још нам кроз осмех на растанку каже – „Имао сам и ја пса.”  

А. Куртеш