Juščenkov udar na „Gasprom”

Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko traži da Evropa gas koji joj stiže iz Rusije ubuduće ne kupuje direktno od „Gasproma“ nego na ukrajinsko-ruskoj granici. Ovo znači da bi prodavac „plavog goriva“ kojim se preko bivše sovjetske republike snabdevaju potrošači na zapadu Starog kontinenta bila Ukrajina, a ne ruski monopolista. To, takođe, pretpostavlja i da bi cenu gasa za potrošače u Evropi utvrđivali u – Kijevu.

Juščenko svoju ideju zasniva na pretpostavci da će mreža gasovoda kojim raspolaže Ukrajina jednoga dana biti sastavni deo opšteevropskog energetskog sistema, ali i dalje pod kontrolom Kijeva. Rusija mu u tom slučaju kao partner ne bi bila od sadašnje važnosti. Po svoj prilici, šef ukrajinske države smatra da će Evropljani lakše naći zajednički jezik sa zemljom koja gas transportuje, nego sa onom koja ga proizvodi. Svoj stav on potkrepljuje i sporazumom Ukrajine i Evropske unije, potpisanim 23. marta u Briselu, koji podrazumeva kompletnu rekonstrukciju i dodatno širenje ukrajinskog gasovoda, bez uloge Rusije, ali zato uz obilato učešće zapadnog kapitala.

Da li bi isti princip važio za Belorusiju, koja takođe ruski gas transportuje u Evropu, i da li bi, na primer, Slovačka gas koji iz Ukrajine stiže na njenu granicu mogla dalje samostalno da prodaje na Zapad, Juščenko ne objašnjava.

Po ugledu na „Rosukrenergo“

Prvo razmišljanje koje se nameće povodom ideje ukrajinskog predsednika jeste da on, u stvari, insistira na ustanovljavanju posrednika koji bi „plavo gorivo“ iz Rusije preprodavao Evropljanima, obezbeđujući time onima koji tu posrednu vezu kontrolišu ne malu dobit. O tome da li bi i „Gasprom“ pristao na takvo poslovanje, kao i da li bi, u tako izmenjenim okolnostima, rukovodstvo u Kijevu uopšte moglo da računa na povlašćenu cenu gasa za domaće tržište, Juščenko ne želi da spekuliše.

Podsetimo, rusko-ukrajinski posao sa gasom je u periodu između 2006. i početka 2009. imao sličnu šemu. Tada je posrednik bila međudržavna kompanija „Rosukrenergo“, sa sedištem u Švajcarskoj. Premijerka Julija Timošenko u više navrata je optuživala predsednika Juščenka da upravo on i njemu bliski oligarsi stoje iza ovog posrednika čije se delovanje pokazalo pogubnim po Ukrajinu. Naime, umesto da obezbedi uredan dotok gasa, „Rosukrenergo“ se pretvorio u još jednog monopolistu, što je za krajnju posledicu imalo novo, ovogodišnje zavrtanje gasnih ventila i dvonedeljno smrzavanje Ukrajinaca i njihovih evropskih komšija.

Ukratko, „plavo gorivo“ je poteklo tek kada je iz posla izbačen „Rosukrenergo“ i kada su se premijeri dve zemlje – Vladimir Putin i Julija Timošenko – dogovorili da ubuduće posluju bez posrednika. Treba pomenuti da je upravo Juščenko bio najvatreniji protivnik potpisivanja rusko-ukrajinskog sporazuma, optužujući Timošenkovu čak i za veleizdaju. Kako se vidi, od ideje, preko njemu bliskih posrednika, da lično kontroliše tokove gasa, nije odustao.

Kada je reč o Ukrajini, ne treba smetnuti s uma da je borba za kontrolisanje gasa odavno sa ekonomskog prešla na teren politike. Naime, ko god da kontroliše prihode od preprodaje ovog ključnog energenta, bliže je i parama neophodnim za predstojeću predizbornu predsedničku kampanju, zakazanu za početak naredne godine. U vreme „narandžaste revolucije“ 2004, Juščenko je, osim na gnev građana, mogao da računa i na obilatu finansijsku pomoć iz inostranstva. Sva je prilika da to više neće moći. Uostalom, šanse da opstane na predsedničkoj funkciji praktično više i ne postoje. U Evropi to dobro znaju.

Kontraudar Rusije

Moskva je sa velikim razočarenjem primila vest o potpisivanju ukrajinsko-evropskog sporazuma. Paraf Timošenkove na briselskom sporazumu primili su kao izdaju. Usledila je i prva reakcija – najavljena finansijska pomoć Ukrajini, u visini od pet milijardi dolara, već je dovedena u pitanje. Uz to, i Evropskoj uniji je stavljeno do znanja da bi okretanje ka Kijevu značilo okretanje leđa Moskvi, a to Briselu, definitivno, nije u interesu. Saveznici Rusije u ovoj igri trebalo bi da budu Italija i Nemačka. Dodajmo i to da „Gasprom“ preventivno, ali ubrzano, kupuje sve slobodne količine „plavog goriva“ kojim raspolažu bivše sovjetske republike, a sadašnje članice Zajednice nezavisnih država.

A kako će sve izgledati 8. aprila, kada u Kijev stigne račun za gas isporučen tokom marta, ostaje tek da se vidi. Podsetimo, isplata koja je dospela početkom marta izazvala je u Ukrajini pravu dramu. Pozivajući se na okolnosti nametnute svetskom finansijskom krizom, stručnjaci predviđaju da bismo već početkom leta mogli da budemo svedoci novog rusko-ukrajinskog sukoba zbog gasa. U svakom slučaju, ovaj rat nije okončan i mogao bi da postane još žešći i još pogubniji.