Јушченков удар на „Гаспром”

Председник Украјине Виктор Јушченко тражи да Европа гас који јој стиже из Русије убудуће не купује директно од „Гаспрома“ него на украјинско-руској граници. Ово значи да би продавац „плавог горива“ којим се преко бивше совјетске републике снабдевају потрошачи на западу Старог континента била Украјина, а не руски монополиста. То, такође, претпоставља и да би цену гаса за потрошаче у Европи утврђивали у – Кијеву.

Јушченко своју идеју заснива на претпоставци да ће мрежа гасовода којим располаже Украјина једнога дана бити саставни део општеевропског енергетског система, али и даље под контролом Кијева. Русија му у том случају као партнер не би била од садашње важности. По свој прилици, шеф украјинске државе сматра да ће Европљани лакше наћи заједнички језик са земљом која гас транспортује, него са оном која га производи. Свој став он поткрепљује и споразумом Украјине и Европске уније, потписаним 23. марта у Бриселу, који подразумева комплетну реконструкцију и додатно ширење украјинског гасовода, без улоге Русије, али зато уз обилато учешће западног капитала.

Да ли би исти принцип важио за Белорусију, која такође руски гас транспортује у Европу, и да ли би, на пример, Словачка гас који из Украјине стиже на њену границу могла даље самостално да продаје на Запад, Јушченко не објашњава.

По угледу на „Росукренерго“

Прво размишљање које се намеће поводом идеје украјинског председника јесте да он, у ствари, инсистира на установљавању посредника који би „плаво гориво“ из Русије препродавао Европљанима, обезбеђујући тиме онима који ту посредну везу контролишу не малу добит. О томе да ли би и „Гаспром“ пристао на такво пословање, као и да ли би, у тако измењеним околностима, руководство у Кијеву уопште могло да рачуна на повлашћену цену гаса за домаће тржиште, Јушченко не жели да спекулише.

Подсетимо, руско-украјински посао са гасом је у периоду између 2006. и почетка 2009. имао сличну шему. Тада је посредник била међудржавна компанија „Росукренерго“, са седиштем у Швајцарској. Премијерка Јулија Тимошенко у више наврата је оптуживала председника Јушченка да управо он и њему блиски олигарси стоје иза овог посредника чије се деловање показало погубним по Украјину. Наиме, уместо да обезбеди уредан доток гаса, „Росукренерго“ се претворио у још једног монополисту, што је за крајњу последицу имало ново, овогодишње завртање гасних вентила и двонедељно смрзавање Украјинаца и њихових европских комшија.

Укратко, „плаво гориво“ је потекло тек када је из посла избачен „Росукренерго“ и када су се премијери две земље – Владимир Путин и Јулија Тимошенко – договорили да убудуће послују без посредника. Треба поменути да је управо Јушченко био најватренији противник потписивања руско-украјинског споразума, оптужујући Тимошенкову чак и за велеиздају. Како се види, од идеје, преко њему блиских посредника, да лично контролише токове гаса, није одустао.

Када је реч о Украјини, не треба сметнути с ума да је борба за контролисање гаса одавно са економског прешла на терен политике. Наиме, ко год да контролише приходе од препродаје овог кључног енергента, ближе је и парама неопходним за предстојећу предизборну председничку кампању, заказану за почетак наредне године. У време „наранџасте револуције“ 2004, Јушченко је, осим на гнев грађана, могао да рачуна и на обилату финансијску помоћ из иностранства. Сва је прилика да то више неће моћи. Уосталом, шансе да опстане на председничкој функцији практично више и не постоје. У Европи то добро знају.

Контраудар Русије

Москва је са великим разочарењем примила вест о потписивању украјинско-европског споразума. Параф Тимошенкове на бриселском споразуму примили су као издају. Уследила је и прва реакција – најављена финансијска помоћ Украјини, у висини од пет милијарди долара, већ је доведена у питање. Уз то, и Европској унији је стављено до знања да би окретање ка Кијеву значило окретање леђа Москви, а то Бриселу, дефинитивно, није у интересу. Савезници Русије у овој игри требало би да буду Италија и Немачка. Додајмо и то да „Гаспром“ превентивно, али убрзано, купује све слободне количине „плавог горива“ којим располажу бивше совјетске републике, а садашње чланице Заједнице независних држава.

А како ће све изгледати 8. априла, када у Кијев стигне рачун за гас испоручен током марта, остаје тек да се види. Подсетимо, исплата која је доспела почетком марта изазвала је у Украјини праву драму. Позивајући се на околности наметнуте светском финансијском кризом, стручњаци предвиђају да бисмо већ почетком лета могли да будемо сведоци новог руско-украјинског сукоба због гаса. У сваком случају, овај рат није окончан и могао би да постане још жешћи и још погубнији.