April u Beogradu

April je jedan od najlepših meseci u Beogradu, što je već ušlo i u pesmu. Možda je ipak više od slučajnosti što je baš 1. aprila i rođendan Studija B, medijske kuće koja je već gotovo četiri decenije nesumnjivo jedna od neporecivih (i neprocenjivih) vrednosti glavnog grada. Moglo bi se reći da je Beograd dobio radio i televiziju kakve je po svim svojim velegradskim odlikama zasluživao – ali odmah dodati da je ovaj grad danas to što jeste dobrim delom upravo zahvaljujući i dugogodišnjem medijskom učinku RTV stanice s vrha „Beograđanke”.

Ovih prvih aprilskih dana u programima RTV Studija B bilo je mnogo podsećanja na okolnosti iz 1970. godine, kada je počelo emitovanje radio programa, i na stanje stvari 1990.godine, kada je krenuo u etar TV signal ove stanice. U međuvremenu, stvarana je istorija. Bila je burna, dramatična i traumatična, kao i život sam, i postala je dokaz one često korišćene tvrdnje da istinske nacionalne institucije (pa i mediji) u potpunosti dele sudbinu svog okruženja.

Za proteklih dvadesetak godina medijska scena se mnogo i naglo menjala, a televizije su nastajale i nestajale mnogo više kao rezultat političkih i ekonomskih nego uže medijskih potreba. Javnost je pri tom i dobijala i gubila, shvatajući da obilje ponude jeste vrednost po sebi, ali da nije garancija podizanja programskog kvaliteta. U uvećanoj konkurenciji proizvođača i emitera gledalački profit nije uvek stizao s iste strane, a miljenici publike sticali su i gubili taj status naporom da obezbede i sačuvaju različitost.

Studio B istrajno se nosi s takvim izazovom. I, čini se, nalazi rešenje svojim aktuelnim konceptom gradske televizije. A ako je Beograd svet, kako s ponosom poručuju Beograđani, onda je i njegova televizija svakako i regionalna i republička. Malo li je?

Razumljiva je nostalgija veterana Studija B za slavnim devedesetim i njihovo tiho ogorčenje što im je pomalo zaboravljeno ondašnje „slobodarstvo”, što se atributima nezavisno, alternativno, istraživačko, opoziciono, sada kite neke druge medijske kuće. I hvale vredno je njihovo nastojanje da se uvek sete svojih osnivača, da pomenu velika autorska imena koja su od RTV Studija B napravila istinski simbol Beograda, pa otišli ili na drugi svet ili u druge redakcije.

Ali, bitno je da Studio B sada čine: poštovaoci sopstvene tradicije; đaci valjane novinarske škole; znalci osnovnih medijskih zanata; pripadnici modernog, urbanog senzibiliteta.To su profesionalci koji veruju da u Beogradu žive neki pristojni, obrazovani ljudi, željni prvo raznovrsnih i pouzdanih informacija, potom kulture, a onda i suvisle zabave, urednici koji poštuju svoje sugrađane, ne potcenjuju njihova očekivanja i ne podmeću im šarene laže i isprazne zanimacije, autori koji se sa svojim gledalištem razumeju i nastoje da mu svakodnevicu olakšaju i oplemene, 

Takva televizija je potrebna Beograđanima. Da li će ona opstati shodno važećoj regulativi o privatizaciji, ekonomskim prilikama i političkim odnosima – druga je, i posebna, priča.