Indijci u Bagdadu

Indiju nisam video ni iz aviona. Firma u kojoj Indijci ovde (u Bagdadu) rade je subkontraktor mojoj firmi, iliti: iznajmljuju radnike – pomoćnike firmi u kojoj ja radim. Znači ja sam “expat” (pa recimo da je to poslovođa) a imam sa sobom par “subkontraktora” (oni su kao moji radnici). U mom slučaju to su Indijci. Svi smo mi zajedno upakovani u jedno vozilo, sa svom potrebnom opremom i alatima za rad na generatorima. Tako lepo skockani u Ford F-250, zajedno provodimo dane, evo već dve godine.

Dobro se slažemo na obostrani interes. Indijci Engleski jezik nauče kad dođu ovde, brzo postignu određeni elementarni nivo, i tu stanu. Neće da uče dalje i da se usavršavaju. Pokušaću da prenesem kako to zvuči:
“Sr, mi hiar plajr disa, disa tajt, ju adr sajd renc open”
(u prevodu: Gospodine, ja ću sa ove strane držati klještima, vi ključem odvrnite sa druge strane).

Nema veze, bitno je da se razumemo. Malo rečima, malo mašemo rukama, gestikuliramo...

Da bi predstavio indijski narod neophodno je napisati roman, kako bi sve obuhvatili, od života na ulici do života u dvorcu. Ja ću ovde predstaviti delić toga: osrednji radnik - seljak, čovek koji i nema nekog zanata a od škole ima da je pismen. Ustvari neki su pismeni samo na svom jeziku, neki na svom i Hindu jeziku…moguće su i druge kombinacije: da zna samo svoj jezik a ne zna niti da govori niti piše Hindu, pa sa svojim zemljacima komunicira na engleskom. U Indiji se govore 23 različita jezika. Indijac ima porodicu i kuću, kakva god da je ta kuća. To nije malo za tamošnje prilike, bitno je da sva njihova deca idu u redovne škole. Čak i neka ženska deca. Školstvo se plaća, od prvog dana.

Zajedničko za sve njih je da su veliki vernici. Vole svoju tradiciju, običaje i kulturu. Najveći broj njih su pripadnici “hindu” religije. Imaju više bogova a glavni su “Ram” i “Krišna”. Bogovi su i: sunce, mesec, krava, slon... Mali deo Indijaca pripada islamu, hrišćanstvu i religiji “sik” a svi pripadnici “sik” religije su iz države Pendžabi. Da vas potsetim: to su oni sa velikim turbanima i bradama. Svi ostali Indijci nose samo brkove.

Roditelji a pogotovo majka se poštuje i o majci se brinu bezuslovno i direktno. Slanje novca majci nije dovoljno, Indijac oseća obavezu da lično brine o majci do kraja života. Odvajanje sa suprugom i decom, a pogotovo takvo da ne može viđati majku svakodnevno, ne dolazi u obzir.
Oni sebe dele po kastama, i za njih je bitno da li je Sing, Patel, Takur…

Svi znamo da je krava jedno od njihovih božanstava a goveđe meso ne bi stavili u usta ni po koju cenu. Moje je pitanje jednom indijskom seljaku bilo: šta sa kravom kada ostari i postane nerentabilna? Posle dugog uvijanja ipak je preduzetnik pobedio nad vernikom: prodaje je pripadniku druge vere, iako zna šta joj sledi kod novog gazde! Bitno da on to nije uradio i nije svojim očima video.

Veoma su ponosni na svoju državu. Ubeđeni su da imaju najjaču armiju na svetu, jaku industriju i autoindustriju.

Vole muziku ali samo svoju i to po mogućnosti na dvd-u, pa da melodija bude propraćena sa spotom u kome po pravilu plešu na desetine devojaka i mladića. Maksimalno koriste mogućnosti moderne tehnologije, t.j. prenos slike u boji pa scena na tim spotovima vrišti od boja. Na tim spotovima i u indijskim filmovima mladić i devojka se nikad neće poljubiti. Plesaće zajedno, približiće se licem u lice na milimetar ali poljupca neće biti. Taman kad se on nagne da je poljubi, a ona utekne u zadnji čas.

Svoju suprugu prvi put vide u prvoj bračnoj noći. Bar je tako kod većine bilo do sada. Oni tvrde (ne baš ubedljivo) da će svojoj deci dati slobodu izbora.

Ne koriste ružne i vulgarne reči čak ni kad se međusobno svađaju. Ne znam da li je tačno, ne razumem ih a i ne svađaju se međusobno niti sa bilo kim. Veoma su pitome naravi. Vole dnevni red i ne vole promene. Nikako ne jedu u hodu niti za vreme vožnje, u kolima. Uvek stanu i odvoje vreme za čaj ili obrok. Čaj piju sa mlekom, lepa kombinacija, probao sam.

Glavna hrana su im pirinač i kari, sporedna - pirinač i kari a za promenu jedu .... pirinač i kari. Kari je nešto kao supa ali strašno začinjena i jedina funkcija te supice je da pomešana sa pirinčem, da pirinču ukus. Uživaju u sladoledu i slatkišima koje im ja obezbedim i odmah se oraspolože i raspričaju.

Nikad ne odbijaju da rade ali nemaju samoinicijative. Doduše niko ovde nema pravo da odbije posao za koji je plaćen, ali se svako bar ponekad pobuni. Oni - nikad. Da bi nešto odradili mora im se reći, bez obzira što je to neki rutinski posao koji se radi svaki dan. Ako ne rade i sednu, odmah sklope okice i zadremaju.

Njihove supruge ne idu na posao, jer su oni “sposobni da sami zarade dovoljno” za porodicu. Da se žena ne bi dosađivala dok on zarađuje, ostavio joj je na čuvanje par dece, stare roditelje, dve krave, baštu i malo zemlje. Koze i živinu ne spominjem jer oni i ne traže neku pažnju. Nije joj ostavio nikakvu mehanizaciju niti mašine .

Nemaju lepa osećanja za pakistance i smatraju ih neprijateljima. Gade se svega što je sa zapada. Mene se ne gade (“jou good ser”) jer i nisam zapadnjak a i učinim im svakodnevno nekakvu uslugu koja mene ne košta ništa, osim vremena. Vremena imam na pretek.

Imam utisak da ne znaju odakle sam, mada potvrdno klimaju glavom na moje pitanje: Jugoslavija?Tito-omladina-akcija?? (uh, zaneo se ja malo). Čuli jesu za majku Terezu, ali im se lice ne ozari kad je spomenem. Ne znam zašto. Nisu nikad čuli da je rođena u Makedoniji i da joj je ime Gondža Bojadžiu. Za Aleksandra Velikog takođe nisu čuli pa sam im kupio i dao onaj zadnji film o njemu. Nisu bili oduševljeni.

Teško je od njih izvući odgovor. Kad neće da odgovore, kažu: “reći ću ti sutra” ili se prave da ne razumeju šta ih pitam. Ponekad samo odu da ne bi odgovorili. Čude se kako može postojati i opstati država koja u prečniku ima tek stotinjak milja. Čudim se i ja.