Vest pretočena u stih

Trebinje – Posle trodnevnog rada, u Trebinju je završen naučni skup „Poetika Stevana Raičkovića”, koji su organizovali Institut za književnost i umetnost iz Beograda i opština Trebinje.

U raznovrsnom Raičkovićevom pesništvu, ističe Slađana Jaćimović, uočljiv je jedan zanimljiv, mada nenaglašen aspekt u kojem se prožimaju putopisni elementi sa motivima ljubavne lirike. Pevajući o stranom prostoru i mrtvoj dragoj, Raičković je ostvario neke od svojih najzanimljivijih pesama, a njemu svojstven osećaj melanholije i usamljenosti, možda više nego drugde, obuzima ove stihove.

Zanimljivo je bilo izlaganje Kajoko Jamasaki, koja je govorila o prevođenju poezije Stevana Raičkovića, jer se moglo čuti kako naš pesnik zvuči na japanskom. Stanko Kržić je govorio o Raičkovićevoj opsednutosti rekom Tisom, od prve pesme „Leta na Tisi” u zbirci „Detinjstva” do poslednje „Tisa V” u knjizi „Fascikla 1999/2000”. I kroz pesme o Tisi pesnik je skrajnuti svedok sveopšte tragike savremenog života.

Godine 1974, na šest vekova od smrti avinjonskog pesnika, podsetila je Persida Lazarević di Đakomo, Raičković je objavio prepev (nikada nije govorio prevod) „Deset ljubavnih soneta Frančeska Petrarke posvećenih Lauri”. U zapisu o knjizi Raičković kaže da je prevodeći Petrarku ušao u najdelikatniju konverzaciju i oživeo polemiku sa davnim pesnikom. Persida Lazarević di Đakomo smatra da bi Petrarka zahvalno klimao glavom nad trudom pesnika-prevodioca i prevodioca-pesnika, što je Raičkoviću svakako kompliment.

I Sanja Paripović se bavila sonetima Stevana Raičkovića. Pesnik nam je potvrdio, svojim kreativnim delom, da se klasičnim oblicima mogu izraziti raznovrsni moderni sadržaji. I autorska knjiga soneta i prepevi ovog stalnog oblika pesme predstavljaju pesnikov dijalog sa samim sobom i dijalog sa pesmom. Sonete Stevana Raičkovića analizirao je i Bojan Đorđević.

Interesantno je zapažanje Aleksandra Milanovića povodom Raičkovićeve zbirke „Stihovi iz dnevnika 1985–1990”. Prvo se pomisli da je reč o dnevniku, knjizi, svesci sa svakodnevnim intimnim zapisima. A onda se vidi da leksema dnevnik znači i dnevni list, odnosno novine. Raičković izveštaje iz televizijskih dnevnika pretače u stihove. Takva je pesma o mučeniku Đorđu Martinoviću, koji je stradao na Kosovu i Metohiji. Raičković iz novinskih vesti i izveštaja preuzima i jezik i stil, tako nastaje zanimljiva simbioza književno-umetničkog i publicističkog stila. Iz publicističkog stila pesnik preuzima i fusnotu, kao u pesmi „Carski rez”.

O ćutanju i tišini, u pesmama Stevana Raičkovića, besedila je Silvija Novak-Bajcar, sa Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Reč je o dve različite pojave. Čini se da je tišina širi pojam i obuhvata stanja. Ćutanje je uzdržavanje od govora, koje u filozofskoj refleksiji može da bude čak i negacija mišljenja. Naš pesnik ima zbirku „Pesma tišine”, a poljska pesnikinja Ana Kamienjska knjigu „Tišine”. Ona kaže: „U potrazi za večnošću reči dolazim do vlastite vrste pesme koju zovem – ćutanje. Ćutanje u Raičkovićevim pesmama ne gradi se izvan poetske slike, nego unutar nje same. Prostori ćutanja, zaključuje Silvija Novak-Bajcar ostavljaju mesta da se oni popune tišinama koje možemo da nađemo u sebi.

Sledeći naučni skup, dogodine u aprilu na Blagovesti, biće posvećen pesničkom delu Ljubomira Simovića.