Вест преточена у стих

Требиње – После тродневног рада, у Требињу је завршен научни скуп „Поетика Стевана Раичковића”, који су организовали Институт за књижевност и уметност из Београда и општина Требиње.

У разноврсном Раичковићевом песништву, истиче Слађана Јаћимовић, уочљив је један занимљив, мада ненаглашен аспект у којем се прожимају путописни елементи са мотивима љубавне лирике. Певајући о страном простору и мртвој драгој, Раичковић је остварио неке од својих најзанимљивијих песама, а њему својствен осећај меланхолије и усамљености, можда више него другде, обузима ове стихове.

Занимљиво је било излагање Кајоко Јамасаки, која је говорила о превођењу поезије Стевана Раичковића, јер се могло чути како наш песник звучи на јапанском. Станко Кржић је говорио о Раичковићевој опседнутости реком Тисом, од прве песме „Лета на Тиси” у збирци „Детињства” до последње „Тиса V” у књизи „Фасцикла 1999/2000”. И кроз песме о Тиси песник је скрајнути сведок свеопште трагике савременог живота.

Године 1974, на шест векова од смрти авињонског песника, подсетила је Персида Лазаревић ди Ђакомо, Раичковић је објавио препев (никада није говорио превод) „Десет љубавних сонета Франческа Петрарке посвећених Лаури”. У запису о књизи Раичковић каже да је преводећи Петрарку ушао у најделикатнију конверзацију и оживео полемику са давним песником. Персида Лазаревић ди Ђакомо сматра да би Петрарка захвално климао главом над трудом песника-преводиоца и преводиоца-песника, што је Раичковићу свакако комплимент.

И Сања Париповић се бавила сонетима Стевана Раичковића. Песник нам је потврдио, својим креативним делом, да се класичним облицима могу изразити разноврсни модерни садржаји. И ауторска књига сонета и препеви овог сталног облика песме представљају песников дијалог са самим собом и дијалог са песмом. Сонете Стевана Раичковића анализирао је и Бојан Ђорђевић.

Интересантно је запажање Александра Милановића поводом Раичковићеве збирке „Стихови из дневника 1985–1990”. Прво се помисли да је реч о дневнику, књизи, свесци са свакодневним интимним записима. А онда се види да лексема дневник значи и дневни лист, односно новине. Раичковић извештаје из телевизијских дневника претаче у стихове. Таква је песма о мученику Ђорђу Мартиновићу, који је страдао на Косову и Метохији. Раичковић из новинских вести и извештаја преузима и језик и стил, тако настаје занимљива симбиоза књижевно-уметничког и публицистичког стила. Из публицистичког стила песник преузима и фусноту, као у песми „Царски рез”.

О ћутању и тишини, у песмама Стевана Раичковића, беседила је Силвија Новак-Бајцар, са Јагелонског универзитета у Кракову. Реч је о две различите појаве. Чини се да је тишина шири појам и обухвата стања. Ћутање је уздржавање од говора, које у филозофској рефлексији може да буде чак и негација мишљења. Наш песник има збирку „Песма тишине”, а пољска песникиња Ана Камиењска књигу „Тишине”. Она каже: „У потрази за вечношћу речи долазим до властите врсте песме коју зовем – ћутање. Ћутање у Раичковићевим песмама не гради се изван поетске слике, него унутар ње саме. Простори ћутања, закључује Силвија Новак-Бајцар остављају места да се они попуне тишинама које можемо да нађемо у себи.

Следећи научни скуп, догодине у априлу на Благовести, биће посвећен песничком делу Љубомира Симовића.