Čarolija Teatra mundi u Vroclavu

Karavan od oko pet stotina stalnih zvanica se 2009. godine zaputio u Vroclav, gde je od 1. do 5. aprila, održana ovogodišnja manifestacija „13. Evropska nagrada za pozorište“. Dobili su je do sada mnogi značajni teatarski stvaraoci – Arijana Mnuškin, Piter Bruk, Lev Dodin, Harold Pinter, Patris Šero, Luka Ronkoni, Pina Bauš, Đorđo Streler...

Ove godine Evropska nagrada za pozorište je pripala Kristijanu Lupi (1943) vodećem poljskom reditelju, koji svoj rad ne ograničava na kratko vreme stvaranja pozorišne predstave, nego taj proces posmatra kao laboratoriju, sa mesecima, pa i godinama pripreme.

U organizaciji Instituta „Grotovski” u Vroclavu i Evropske nagrade za pozorište, Lupa je prikazao tri svoje potpuno različite predstave, raskošne u izrazu i preplitanju medija, glumački briljantne, rediteljski tretirane čistim pozorišnim izrazom.

Pozorišni svet se, ipak, pomalo zabrinuo na vest da će Lupina predstava „Fabrika 2“, koja govori o prostoru u kojem je delovao još jedan čarobnjak poljskog porekla, Endi Vorhol, trajati punih osam sati. Pozorišni kritičari, teatrolozi, umetnici, koje je Alesandro Martinez, Sicilijanac, direktor i duša Evropske nagrade za pozorište, sabrao 2009. u Poljskoj, ušli su u šest autobusa ispred vroclavskog Lutkarskog teatra, gde je bilo sedište manifestacije, sa indikativnim pitanjem, ima li Lupina predstava pauzu. Jer, iskustvo dugogodišnjeg praćenja nastojanja da teatar izađe iz dramskih okvira i prekorači tu crvenu aristotelovsku liniju radnje pomalo je traumatično i zastrašujuće. Ponekad su takvi eksperimenti sami sebi svrha, zamorni i zakukuljeni, i najbolji su kada ne traju dugo. Osam sati bi bilo suviše.

Pokazalo se da je svaki minut od punih osam sati trajanja „Fabrike 2“ Kristijana Lupe i njegovih glumaca bio dragocen, nezaboravan i deo istorije modernog teatra koji će svi koji su ovo videli pamtiti zauvek. U ogromnom televizijskom studiju, sa montiranim tribinama za sedenje, postavljena je srebrna „Fabrika“, studio u kojem je radio Endi Vorhol, kontroverzni, neobični umetnik, čije je delo i danas u vrhu modernog izraza, zasnovanog na multipliciranju ikona masovne kulture. Pjotr Skriba, jedan od omiljenih Lupinih glumaca, često i autor dizajna kostima u njegovim predstavama, bio je Endi Vorhol, sa svim spoljnim karakteristikama ovog poznatog lika. Po mnogim knjigama o Vorholu Lupa je sačinio kompleksno pozorišno delo u kome se film, na platnu koje je deo scene, prepliće sa pozorišnom radnjom, stvarnim ličnostima koje su bile deo života i stvaranja Endija Vorhola. Očiju punih pozorišta, gledaoci su u jednoj od pauza, izlazeći napolje iz studija, iza scene zatekli kabinu od pleksiglasa u kojoj je Brižit, jedna od omiljenih Vorholovih prijateljica, i dalje govorila u telefon, bez prestanka, možda nekih četrdeset minuta, dok je pauza trajala, nastavljajući beskrajan, praznoslovan razgovor koji je vodila sa Vorholom na sceni.

(/slika2)Druga Lupina predstava se igrala u lepom Poljskom teatru (sva pozorišta u Vroclavu su divna) i prikazan je komad „Predsednice“, austrijskog pisca Vernera Švaba, predstavnika teatarske škole Novog brutalizma, u kojoj tri žene, niskog socijalnog statusa, žive svoj imaginarni televizijski san, a potpuni gubitak kontrole nad realnošću će ih odvesti u zločin.

Treću predstavu, kojom pokazuje svoj rad, za koji je nagrađen Evropskom nagradom za pozorište, Kristijan Lupa je prikazao opet u televizijskom studiju, iz kojeg se emituje poljski „Veliki brat“. Ovoga puta, to i nije bila gotova pozorišna predstava, već „work in progress“ nazvan „Persona“, nastajanje triptiha o tri mita našeg vremena, Merilin Monro, Gurđajeva i Simon Vejl. U trajanju od oko tri i po sata, Lupa je prikazao samo prvu priču, o Merilin Monro, u tumačenju izuzetnih glumaca, i neverovatno uzbudljivu stoga što joj je prisustvovao i veoma često intervenisao na sceni. Lupa, apsolutni vladalac i ključar poljskog teatra, i sam pomalo nadmen u svojim visinama, svaki čas je zaustavljao scenu, glumci su je mnogo puta ponavljali, sufler je radio punom parom. No, sam ovaj proces je bio čaroban, energija njihovog potpunog predavanja je, naravno, prelazila „rampu“ i scenu koja se dogodila na filmu (koji je stalni pratilac Lupinih predstava) kada Merilin gori u vatri, svi su doživeli kao stvarnu katarzu, ne samo kao probu.

U toku 13. Evropske nagrade za pozorište, dodeljena je 11. Evropska nagrada za novu pozorišnu realnost, koja se dodeljuje mladim stvaraocima, za doprinos modernom evropskom pozorišnom izrazu. Pre dve godine, ovo priznanje je zasluženo dobila i Biljana Srbljanović, koja je ove godine došla iz Bakua, Azerbejdžan, gde živi, u Vroclav, da bi, u ceremoniji dodele nagrada predala nagradu Arpadu Šilingu, jednom od dobitnika „Nove pozorišne realnosti“.

Osim Arpada Šilinga (1974) vrlo zanimljivog mađarskog reditelja, koji nije prikazao pozorišnu predstavu, nego samo prezentaciju na videu svog dela „Apologija eskapologista“, sa svojim teatrom „Kretakor“, koje je u krizi, izvedenom u pariskoj opštini Bobinji, Evropsku nagradu za novu pozorišnu realnost su, 2009, dobili i Pipo Delbono, italijanski glumac, reditelj, muzičar i igrač, Gij Kasijer, belgijski reditelj, Rodrigo Garsija, reditelj iz Španije, i Fransoa Tangi, sa svojim Theatre du Radeau, iz Francuske.

Najlošiju reakciju kolega doživeo je Rodrigo Garsija, koji preduzima šokantno istraživanje o prirodi agonije, svake vrste – socijalne, intimne, životne, kapitalističke. Njegova predstava „Ubiti da bi jeo“ je dvadesetpetominutna agonija langustije, raka, koji, obešen na sceni, umire. Većina gledaca je izašla revoltirana iz sale. Drugi njegov rad, predstava „Prospite moj pepeo po Mikiju“, drastična, eksplicitna, izazvala je pravi skandal, kada je gledateljka izašla sa tribina i prišla glumcu koji je zlostavljao hrčka, gurajući ga u providni akvarijum. Životinja se borila za život, sala je žagorila. Zlostavljani su i glumci, devojka je ošišana do glave na sceni, valjali su se u kreču, posipali medom... Nova realnost, pa i pozorišna!

Fransoa Tangi se predstavio, jedne kasne noći, kao treća predstava u nizu, svojim neverovatno zanimljivim radom pod naslovom „Istraživati“. Opet u filmskom studiju, postavljena je simultana, komplikovana scena, koja se stalno menjala, uz pomoć panoa, svetlosti, senki. Praćen muzičkim koncertom, sa akcentom na muzici, Tangi je, sa svojim divnim glumcima, stvorio panoptikum različitih uzbudljivih doživljaja, muzičkih, scenskih, likovnih... Gij Kasijer je u Vroclav doveo monospektakl „Sunken Red“, sa silnim likovno-filmskim elementima, scensku elegiju koju o majci priča njegov lik, pisac.

Napokon, red je, u ovako iscrpnom tekstu, preneti i lično oduševljenje.

Italijanski umetnik Pipo Delbono je ponovo, po ko zna koji put, pokazao da nikakva Nova realnost u pozorištu ne postoji bez Stare osećajnosti! IstraživanjeDelbona je isključivo u sferi emocija, nikako tehnologije. U svojoj predstavi „Vreme ubica“,njih dvojica, Delbono i njegov stalni kompanjon Pepe Robledo igraju, pevaju, glume neku vrstu Teatra mundi.I, napokon, Delbonova druga predstava, najzanimljivija za vašeg izveštača, jeste „Taj mrkli mrak“, o smrti lepog, dobrog, životnog, o agoniji razdvajanja, o razaranju svega sentimantalnog. Minuciozno, nežno, s ljubavlju uranjajući u svet hendikepiranih, Delbono je napravio predstavu koja se gleda sa leptirima u stomaku, u kojoj se uživa kao u toploj, sunčanoj svetlosti, koja je kontrapunkt „mrklom mraku“ o kojem je reč.