Чаролија Театра мунди у Вроцлаву

Караван од око пет стотина сталних званица се 2009. године запутио у Вроцлав, где је од 1. до 5. априла, одржана овогодишња манифестација „13. Европска награда за позориште“. Добили су је до сада многи значајни театарски ствараоци – Аријана Мнушкин, Питер Брук, Лев Додин, Харолд Пинтер, Патрис Шеро, Лука Ронкони, Пина Бауш, Ђорђо Стрелер...

Ове године Европска награда за позориште је припала Кристијану Лупи (1943) водећем пољском редитељу, који свој рад не ограничава на кратко време стварања позоришне представе, него тај процес посматра као лабораторију, са месецима, па и годинама припреме.

У организацији Института „Гротовски” у Вроцлаву и Европске награде за позориште, Лупа је приказао три своје потпуно различите представе, раскошне у изразу и преплитању медија, глумачки бриљантне, редитељски третиране чистим позоришним изразом.

Позоришни свет се, ипак, помало забринуо на вест да ће Лупина представа „Фабрика 2“, која говори о простору у којем је деловао још један чаробњак пољског порекла, Енди Ворхол, трајати пуних осам сати. Позоришни критичари, театролози, уметници, које је Алесандро Мартинез, Сицилијанац, директор и душа Европске награде за позориште, сабрао 2009. у Пољској, ушли су у шест аутобуса испред вроцлавског Луткарског театра, где је било седиште манифестације, са индикативним питањем, има ли Лупина представа паузу. Јер, искуство дугогодишњег праћења настојања да театар изађе из драмских оквира и прекорачи ту црвену аристотеловску линију радње помало је трауматично и застрашујуће. Понекад су такви експерименти сами себи сврха, заморни и закукуљени, и најбољи су када не трају дуго. Осам сати би било сувише.

Показало се да је сваки минут од пуних осам сати трајања „Фабрике 2“ Кристијана Лупе и његових глумаца био драгоцен, незабораван и део историје модерног театра који ће сви који су ово видели памтити заувек. У огромном телевизијском студију, са монтираним трибинама за седење, постављена је сребрна „Фабрика“, студио у којем је радио Енди Ворхол, контроверзни, необични уметник, чије је дело и данас у врху модерног израза, заснованог на мултиплицирању икона масовне културе. Пјотр Скриба, један од омиљених Лупиних глумаца, често и аутор дизајна костима у његовим представама, био је Енди Ворхол, са свим спољним карактеристикама овог познатог лика. По многим књигама о Ворхолу Лупа је сачинио комплексно позоришно дело у коме се филм, на платну које је део сцене, преплиће са позоришном радњом, стварним личностима које су биле део живота и стварања Ендија Ворхола. Очију пуних позоришта, гледаоци су у једној од пауза, излазећи напоље из студија, иза сцене затекли кабину од плексигласа у којој је Брижит, једна од омиљених Ворхолових пријатељица, и даље говорила у телефон, без престанка, можда неких четрдесет минута, док је пауза трајала, настављајући бескрајан, празнослован разговор који је водила са Ворхолом на сцени.

(/slika2)Друга Лупина представа се играла у лепом Пољском театру (сва позоришта у Вроцлаву су дивна) и приказан је комад „Председнице“, аустријског писца Вернера Шваба, представника театарске школе Новог брутализма, у којој три жене, ниског социјалног статуса, живе свој имагинарни телевизијски сан, а потпуни губитак контроле над реалношћу ће их одвести у злочин.

Трећу представу, којом показује свој рад, за који је награђен Европском наградом за позориште, Кристијан Лупа је приказао опет у телевизијском студију, из којег се емитује пољски „Велики брат“. Овога пута, то и није била готова позоришна представа, већ „work in progress“ назван „Персона“, настајање триптиха о три мита нашег времена, Мерилин Монро, Гурђајева и Симон Вејл. У трајању од око три и по сата, Лупа је приказао само прву причу, о Мерилин Монро, у тумачењу изузетних глумаца, и невероватно узбудљиву стога што јој је присуствовао и веома често интервенисао на сцени. Лупа, апсолутни владалац и кључар пољског театра, и сам помало надмен у својим висинама, сваки час је заустављао сцену, глумци су је много пута понављали, суфлер је радио пуном паром. Но, сам овај процес је био чаробан, енергија њиховог потпуног предавања је, наравно, прелазила „рампу“ и сцену која се догодила на филму (који је стални пратилац Лупиних представа) када Мерилин гори у ватри, сви су доживели као стварну катарзу, не само као пробу.

У току 13. Европске награде за позориште, додељена је 11. Европска награда за нову позоришну реалност, која се додељује младим ствараоцима, за допринос модерном европском позоришном изразу. Пре две године, ово признање је заслужено добила и Биљана Србљановић, која је ове године дошла из Бакуа, Азербејџан, где живи, у Вроцлав, да би, у церемонији доделе награда предала награду Арпаду Шилингу, једном од добитника „Нове позоришне реалности“.

Осим Арпада Шилинга (1974) врло занимљивог мађарског редитеља, који није приказао позоришну представу, него само презентацију на видеу свог дела „Апологија ескапологиста“, са својим театром „Кретакор“, које је у кризи, изведеном у париској општини Бобињи, Европску награду за нову позоришну реалност су, 2009, добили и Пипо Делбоно, италијански глумац, редитељ, музичар и играч, Гиј Касијер, белгијски редитељ, Родриго Гарсија, редитељ из Шпаније, и Франсоа Танги, са својим Theatre du Radeau, из Француске.

Најлошију реакцију колега доживео је Родриго Гарсија, који предузима шокантно истраживање о природи агоније, сваке врсте – социјалне, интимне, животне, капиталистичке. Његова представа „Убити да би јео“ је двадесетпетоминутна агонија лангустије, рака, који, обешен на сцени, умире. Већина гледаца је изашла револтирана из сале. Други његов рад, представа „Проспите мој пепео по Микију“, драстична, експлицитна, изазвала је прави скандал, када је гледатељка изашла са трибина и пришла глумцу који је злостављао хрчка, гурајући га у провидни акваријум. Животиња се борила за живот, сала је жагорила. Злостављани су и глумци, девојка је ошишана до главе на сцени, ваљали су се у кречу, посипали медом... Нова реалност, па и позоришна!

Франсоа Танги се представио, једне касне ноћи, као трећа представа у низу, својим невероватно занимљивим радом под насловом „Истраживати“. Опет у филмском студију, постављена је симултана, компликована сцена, која се стално мењала, уз помоћ паноа, светлости, сенки. Праћен музичким концертом, са акцентом на музици, Танги је, са својим дивним глумцима, створио паноптикум различитих узбудљивих доживљаја, музичких, сценских, ликовних... Гиј Касијер је у Вроцлав довео моноспектакл „Сункен Ред“, са силним ликовно-филмским елементима, сценску елегију коју о мајци прича његов лик, писац.

Напокон, ред је, у овако исцрпном тексту, пренети и лично одушевљење.

Италијански уметник Пипо Делбоно је поново, по ко зна који пут, показао да никаква Нова реалност у позоришту не постоји без Старе осећајности! ИстраживањеДелбона је искључиво у сфери емоција, никако технологије. У својој представи „Време убица“,њих двојица, Делбоно и његов стални компањон Пепе Робледо играју, певају, глуме неку врсту Театра мунди.И, напокон, Делбонова друга представа, најзанимљивија за вашег извештача, јесте „Тај мркли мрак“, о смрти лепог, доброг, животног, о агонији раздвајања, о разарању свега сентиманталног. Минуциозно, нежно, с љубављу урањајући у свет хендикепираних, Делбоно је направио представу која се гледа са лептирима у стомаку, у којој се ужива као у топлој, сунчаној светлости, која је контрапункт „мрклом мраку“ о којем је реч.