Splav za preživljavanje

Kad čovek shvati da je nemoćan da promeni stvarnost, najčešće pada u očaj. Vladica Savić sedne i piše poeziju. Stih po stih, intrigantno i bez dlake na jeziku, uz pokoju psovku kao izraz revolta, a ipak pesnički nežno i dirljivo, iskazao je sve što ga tišti i što u srcu nosi. Ta svoja razmišljanja „spakovao” je u dve knjige – „Sabrana (ne)dela autsajdera” i „Mikrofoniju”.

Pošto pesme piše sam, a snove i sreću deli sa prijateljima, odabrao je četrnaest tekstova i pretočio ih u jednostavan, a čaroban spoj melodije i reči, u ritmu rokenrola – što je bilo taman dovoljno za jedan muzički album.

Vladica, kako sam kaže, živi u „predgrađu” Beograda – u Petrovcu na Mlavi. Radi u „Telekomu Srbije”.

– Ne mogu da kažem da ne volim posao kojim se bavim, ali tehnika po prirodi stvari ne zahteva emocije, traži samo da je opslužuješ. Onome što volim, posvećujem se u slobodno vreme. A to je rokenrol. Ta vrsta muzike je moj emotivni zavičaj, moj splav za preživljavanje. Kao škola života, pomogao mi je da sačuvam sve najbolje u sebi. Iz tog bunara crpim svoju energiju u ovim ludim vremenima.

Gitarijade, svirke i drugo

Sa rokenrolom se sreo u najranijem detinjstvu.

– Imao sam sreću da je grupica nas, uz pomoć nastavnika fizike, osnovala muzičku i fotosekciju. Okupljali smo se da razmenjujemo važne informacije iz sveta književnosti, filma, muzike... Nismo znali šta da čitamo, ali smo se interesovali šta, recimo, čitaju Džim Morison ili Bob Dilan, pa smo se ugledali na njih. Te „sitnice koje život znače” pomogle su nam da se formiramo i krenemo pravim putem – ističe Vladica.

Za njega je, dodaje, sreća i to što je vrlo rano došao u Beograd.

(/slika2)– Upisao sam srednju PTT školu i odmah, u prvoj godini dobio ključeve od prostorija muzičke sekcije. U to vreme već sam osnovao bend sa kojim sam svirao na Tehnološkom fakultetu. Tako sam upoznao Nikolu Karaklajića, koga sam neizmerno cenio. U to vreme Karaklajić je bio guru rokenrola. Pravio je nezaboravne emisije. Prišao mi je i pitao da li bismo mi došli kod njega u radio. Kad sam prvi put kročio u studio, osećao sam se kao da sam ušao u Keopsovu piramidu. Za mene je to bilo nešto fascinantno, jer sam bio blizu svojih idola: „Ju grupe”, „Bijelog dugmeta”, grupe „Smak”... Tad sam upoznao Mišu Aleksića, sadašnjeg basistu „Riblje čorbe”, sa kojim sam ostao prijatelj.

Sa svojim bendovima učestvovao sam na gitarijadama širom Jugoslavije i uvek bio u centru zbivanja. Kasnije su došle i mnoge druge svirke, upoznavao sam tako i značajne ljude iz bivših republika, pa mi je rokenrol doneo blagostanje i u smislu poznanstava. I devojke su nas volele. Bili smo fini i zanimljiviji od ostalih momaka. U to vreme važili smo za mangupe, ali „pozitivne mangupe” koji nisu zapostavljali školu, iako su se maksimalno zabavljali –seća se naš sagovornik.

Kad je došlo vreme da zasnuje porodicu, Vladica je opet imao sreću:

– Porodica je tvrđava iz koje se čovek brani i gde puni svoje baterije. Iako sam znao da je brak kompromis do zajedničkog cilja, nisam želeo da se menjam, ali nisam ni morao jer je moja supruga imala isti ukus kada je muzika u pitanju.Nastavili smo zajedno da plivamo tim vodama. Deca su došla kao plod te ljubavi, pa nije čudo što i moja starija ćerka sluša istu muziku. Mlađa je u nešto modernijem fazonu, ali itekako ceni ovo što mi slušamo.

Album prvenac

Vladica je, kaže, u zrelom srednjem dobu i nije mu cilj da se u tim godinama dokazuje u rokerskim krugovima. Rokenrol mu je, u stvari, postao sito kroz koje „prosejava” ljude.

– U poslednje vreme izbrisao sam više od 30 brojeva telefona. Strašno je kad precrtaš doskorašnjeg prijatelja, ali mnogi su izdali ovaj svet. Uz dužno poštovanje svačijeg ukusa, onaj ko sluša samo turbo folk, teško da može da bude moj drug. Mislim da nam je taj „turbo” način života, u smislu novokomponovanih biznismena i njihovih statusnih simbola, ukrao najbolji deo života. Ti ljudi sa zatamnjenim staklima i zatamnjenim pogledima nisu me dezorijentisali i nisu me naterali da promenim svoj životni stav. Naprotiv, podstakli su me da ga još više učvrstim. Moja lozinka je i dalje lepa reč – poverava nam Vladica.

(/slika3)I prilikom nedavnog predstavljanja svog albuma prvenca „Ne okreći se, sine!” (na kojem je poslednji put snimljen glas Nikole Karaklajića), rokenrol je ovom, u duši večno mladom rokeru ponovo omogućio da se nađe u društvu dragih ljudi, među kojima su bili Đorđe Marjanović, Bora Đorđević, Gordana Stojićević... U ambijentu foajea „Ateljea 212” Vladica je sa njima podelio radost.

– Ako čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja, onda su meni danas skočile akcije na berzi – rekao je ushićeno.

Na kraju, pre nego što je, praćen svojom grupom „Autsajderi”, otpevao tri numere, dodao je:

– Moja grupa neće ugroziti klasike, niti će izmisliti toplu vodu. Muzika je izmišljena, mnogo je toga rečeno davno pre nas, ali ako to čovek „upakuje” na neki svoj način, onda je to odraz njegovog načina življenja. Neka kritika traži šta ne valja u ovom što mi radimo, a mi ćemo nastaviti potragu za ljubavlju i poštovanjem, koristeći svaku dragocenu šansu na kultnim i kulturnim mestima, odavde do Slovenije.