Сплав за преживљавање

Кад човек схвати да је немоћан да промени стварност, најчешће пада у очај. Владица Савић седне и пише поезију. Стих по стих, интригантно и без длаке на језику, уз покоју псовку као израз револта, а ипак песнички нежно и дирљиво, исказао је све што га тишти и што у срцу носи. Та своја размишљања „спаковао” је у две књиге – „Сабрана (не)дела аутсајдера” и „Микрофонију”.

Пошто песме пише сам, а снове и срећу дели са пријатељима, одабрао је четрнаест текстова и преточио их у једноставан, а чаробан спој мелодије и речи, у ритму рокенрола – што је било таман довољно за један музички албум.

Владица, како сам каже, живи у „предграђу” Београда – у Петровцу на Млави. Ради у „Телекому Србије”.

– Не могу да кажем да не волим посао којим се бавим, али техника по природи ствари не захтева емоције, тражи само да је опслужујеш. Ономе што волим, посвећујем се у слободно време. А то је рокенрол. Та врста музике је мој емотивни завичај, мој сплав за преживљавање. Као школа живота, помогао ми је да сачувам све најбоље у себи. Из тог бунара црпим своју енергију у овим лудим временима.

Гитаријаде, свирке и друго

Са рокенролом се срео у најранијем детињству.

– Имао сам срећу да је групица нас, уз помоћ наставника физике, основала музичку и фотосекцију. Окупљали смо се да размењујемо важне информације из света књижевности, филма, музике... Нисмо знали шта да читамо, али смо се интересовали шта, рецимо, читају Џим Морисон или Боб Дилан, па смо се угледали на њих. Те „ситнице које живот значе” помогле су нам да се формирамо и кренемо правим путем – истиче Владица.

За њега је, додаје, срећа и то што је врло рано дошао у Београд.

(/slika2)– Уписао сам средњу ПТТ школу и одмах, у првој години добио кључеве од просторија музичке секције. У то време већ сам основао бенд са којим сам свирао на Технолошком факултету. Тако сам упознао Николу Караклајића, кога сам неизмерно ценио. У то време Караклајић је био гуру рокенрола. Правио је незаборавне емисије. Пришао ми је и питао да ли бисмо ми дошли код њега у радио. Кад сам први пут крочио у студио, осећао сам се као да сам ушао у Кеопсову пирамиду. За мене је то било нешто фасцинантно, јер сам био близу својих идола: „Ју групе”, „Бијелог дугмета”, групе „Смак”... Тад сам упознао Мишу Алексића, садашњег басисту „Рибље чорбе”, са којим сам остао пријатељ.

Са својим бендовима учествовао сам на гитаријадама широм Југославије и увек био у центру збивања. Касније су дошле и многе друге свирке, упознавао сам тако и значајне људе из бивших република, па ми је рокенрол донео благостање и у смислу познанстава. И девојке су нас волеле. Били смо фини и занимљивији од осталих момака. У то време важили смо за мангупе, али „позитивне мангупе” који нису запостављали школу, иако су се максимално забављали –сећа се наш саговорник.

Кад је дошло време да заснује породицу, Владица је опет имао срећу:

– Породица је тврђава из које се човек брани и где пуни своје батерије. Иако сам знао да је брак компромис до заједничког циља, нисам желео да се мењам, али нисам ни морао јер је моја супруга имала исти укус када је музика у питању.Наставили смо заједно да пливамо тим водама. Деца су дошла као плод те љубави, па није чудо што и моја старија ћерка слуша исту музику. Млађа је у нешто модернијем фазону, али итекако цени ово што ми слушамо.

Албум првенац

Владица је, каже, у зрелом средњем добу и није му циљ да се у тим годинама доказује у рокерским круговима. Рокенрол му је, у ствари, постао сито кроз које „просејава” људе.

– У последње време избрисао сам више од 30 бројева телефона. Страшно је кад прецрташ доскорашњег пријатеља, али многи су издали овај свет. Уз дужно поштовање свачијег укуса, онај ко слуша само турбо фолк, тешко да може да буде мој друг. Мислим да нам је тај „турбо” начин живота, у смислу новокомпонованих бизнисмена и њихових статусних симбола, украо најбољи део живота. Ти људи са затамњеним стаклима и затамњеним погледима нису ме дезоријентисали и нису ме натерали да променим свој животни став. Напротив, подстакли су ме да га још више учврстим. Моја лозинка је и даље лепа реч – поверава нам Владица.

(/slika3)И приликом недавног представљања свог албума првенца „Не окрећи се, сине!” (на којем је последњи пут снимљен глас Николе Караклајића), рокенрол је овом, у души вечно младом рокеру поново омогућио да се нађе у друштву драгих људи, међу којима су били Ђорђе Марјановић, Бора Ђорђевић, Гордана Стојићевић... У амбијенту фоајеа „Атељеа 212” Владица је са њима поделио радост.

– Ако човек вреди онолико колико има пријатеља, онда су мени данас скочиле акције на берзи – рекао је усхићено.

На крају, пре него што је, праћен својом групом „Аутсајдери”, отпевао три нумере, додао је:

– Моја група неће угрозити класике, нити ће измислити топлу воду. Музика је измишљена, много је тога речено давно пре нас, али ако то човек „упакује” на неки свој начин, онда је то одраз његовог начина живљења. Нека критика тражи шта не ваља у овом што ми радимо, а ми ћемо наставити потрагу за љубављу и поштовањем, користећи сваку драгоцену шансу на култним и културним местима, одавде до Словеније.