Homen: Tužilaštvo da traži Dražin grob

Povodom višednevnog pisanja „Politike” o mestu pogubljenja Dragoljuba – Draže Mihailovića, načelnika Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, interesovanje javnosti za ovu temu ne jenjava. Naprotiv. Želje i zahtevi više od dvadeset hiljada čitalaca, sudeći samo po posetama sajtu „Politike”, svode se na intervenciju, odnosno preduzimanje formalnopravnih koraka nadležnih državnih organa u raščišćavanju postojećih nedoumica. Zašto oni ćute i dokle će, da li je to, kako neki veruju, opet neka ujdurma službi bezbednosti?

Pozvali smo, stoga, Slobodana Homena, državnog sekretara u Ministarstvu pravde Republike Srbije, pitajući ga da li nadležni u njegovom resoru imaju nameru da konačno učine nešto više u razrešavanju ove, više od sedam decenija, strogo čuvane tajne.

Slobodan Homen je u jučerašnjem razgovoru za „Politiku” rekao:

(/slika2)– Potpuno podržavam pisanje „Politike” da se, jednom za sva vremena, otkrije ta strogo čuvana tajna o sudbini Draže Mihailovića. I ne samo njega, već i svih ostalih koji su nevini stradali u prvim posleratnim danima. Mislim da je došlo vreme da te stvari stavimo na svoje mesto, kako bismo razjašnjavajući prošlost konačno omogućili budućnost novim generacijama. Navešću i primer svoga dede Slobodana Subotića, advokata, koji je bio u timu branilaca Draže Mihailovića. On je, na pravdi boga, poslan na robiju godinu dana. Posle toga rekli su mu, bez ikakvih papira i presuda, da može da ide kući. On je to odbio uz pitanje šta da kaže svojoj supruzi, gde je bio godinu dana. Ta anegdota i danas se prepričava u advokatskim krugovima Srbije – rekao je Slobodan Homen.

Naš sagovornik misli da na osnovu pisanja „Politike” treba očekivati i reagovanje nadležnih u Republičkom tužilaštvu. Na njima je da podrže inicijativu da se sprovede istraga na mestu gde je pogubljen Draža Mihailović, obave potrebne istražne radnje i utvrdi da li su zemni ostaci tamo gde tvrde svedoci tog događaja od 17. jula 1946. godine.

I ne samo to. I danas su poznata mesta stradanja Beograđana 1944. godine. Na primer žitelja Topčidera streljanih na uglu bulevara Vojvode Putnika i Kneza Aleksandra Karađorđevića, pogubljenih na „Mostaru”, ili u Lisičijem potoku, potom na mestu današnje Vojnomedicinske akademije ili na mestu „Kolingovih” vila u Ulici Vaska Pope, odnosno Mačkovog kamena. Porodice desetine hiljada stradalnika čekaju zvaničnu informaciju šta se dogodilo njihovim bližnjima i gde su im grobovi.

Dragan Vlahović