Susreti „dve Srbije”

Olivera Kovačević, Zoran Stanojević, Nataša Miljković i još po koji TV autor verovatno su zadovoljni. Emisije koje su vodili poslednjih dana izazvale su odjeke i reagovanja, motivisale druge novinare, ali i pisce, pa i „obične” građane, da se uključe u pokrenute TV priče i nastave ih svojim napisima, komentarima, stavovima...

\Formalno gledano, sve te TV debate počivale su na opšteprihvaćenom principu sučeljavanja mišljenja, na dramaturgiji samog žanra koja podrazumeva kontrapunkt između ZA i PROTIV. Kod uže političkih tema, a s političarima, odnosno državnim funkcionerima kao akterima, izbor sagovornika nameće se prirodno – „regrutovanjem” iz redova partija na vlasti i onih u opoziciji. Ovom sastavu, po pravilu, dodaju se takozvani politički analitičari, više kao pojačanje pojedinoj strani u sporu nego kao stručnjaci po zanatu. Omiljeni gosti u studiju su i novinari, čija bi nezavisna profesionalna pozicija trebalo da garantuje izvesnu ravnotežu. No i kod njih, kao i kod analitičara, poznato je šta u dotičnoj stvari inače zastupaju, pa ih upravo to i „kvalifikuje” za dobijanje jedne od stolica u TV studiju.

I kad reše da se u programu liše političara kao neposrednih učesnika (jer ih je na ekranu isuviše – u „Dnevniku”, u prenosima iz Narodne skupštine, u TV intervjuima), autori ovih debatnih emisija primenjuju kompoziciju gostujućeg sastava koja podrazumeva polarizaciju. Takva postavka emisije, zvanično, predstavlja se kao prilika da se tema osvetli iz više uglova, razjasni i dovede do nekog koliko-toliko ubedljivog zaključka. Nezvanično, svakom autoru se makar malo mili da debata pređe u oštru polemiku, da stalno raste unutrašnja dramatičnost, da zapreti skandal do pred „pucanje”. Za stvaranje takve atmosfere ima itekako zahvalnih pojedinaca (aktivistkinje nevladinog sektora, uporne, samouverene, napadne, nezaustavljivo govorljive, svakako spadaju među takve).

Kakav je krajnji ishod ovakvih emisija, koliko one potenciraju postojanje „dve Srbije” i pomažu li njihovom približavanju? Šta one zaista čine za opšte dobro i doprinose li narodnoj slozi i snazi nacije da se ponese s političkim, ekonomskim, moralnim izazovima trenutka?

Ova dilema nameće se naročito posle poslednjeg izdanja ciklus „Da. Možda.Ne.”. Emisiji je zapretio „raspad sistema” zato što je u sat programa Olivera Kovačević preambiciozno ugurala mnogo elemenata. Kao i uvek, istraživanja javnog mnjenja, a ovog puta i dva reporterska priloga, zatim pitanja iz publike i, naravno, sukobljene goste. Dozvolivši im da se već na početku i bukvalno posvađaju, ona ih je potom iritirala svojim intervencijama i insistiranjem na detaljima van glavnog toka teme, što zna da bude odlika njenog voditeljskog stila.

Time je gledalište dobilo vrlo malo smislenog govora o odabranom naslovu. I stoga se čini da ovakve i slične emisije sve više gube smisao, sve češće postaju isprazne verbalne akrobacije koje, možda, znače nešto onima u studiju, ali ne i onima van njega. Sem ukoliko se televizija, kao B92, ne doseti da deli nagrade gledaocima „Stanja nacije” koji pogode procenat odgovora da i ne na pitanje ove vrste: „Da li Dobrica Ćosić širi nacionalnu mržnju?” Baš zabavno!