Сусрети „две Србије”

Оливера Ковачевић, Зоран Станојевић, Наташа Миљковић и још по који ТВ аутор вероватно су задовољни. Емисије које су водили последњих дана изазвале су одјеке и реаговања, мотивисале друге новинаре, али и писце, па и „обичне” грађане, да се укључе у покренуте ТВ приче и наставе их својим написима, коментарима, ставовима...

\Формално гледано, све те ТВ дебате почивале су на општеприхваћеном принципу сучељавања мишљења, на драматургији самог жанра која подразумева контрапункт између ЗА и ПРОТИВ. Код уже политичких тема, а с политичарима, односно државним функционерима као актерима, избор саговорника намеће се природно – „регрутовањем” из редова партија на власти и оних у опозицији. Овом саставу, по правилу, додају се такозвани политички аналитичари, више као појачање појединој страни у спору него као стручњаци по занату. Омиљени гости у студију су и новинари, чија би независна професионална позиција требало да гарантује извесну равнотежу. Но и код њих, као и код аналитичара, познато је шта у дотичној ствари иначе заступају, па их управо то и „квалификује” за добијање једне од столица у ТВ студију.

И кад реше да се у програму лише политичара као непосредних учесника (јер их је на екрану исувише – у „Дневнику”, у преносима из Народне скупштине, у ТВ интервјуима), аутори ових дебатних емисија примењују композицију гостујућег састава која подразумева поларизацију. Таква поставка емисије, званично, представља се као прилика да се тема осветли из више углова, разјасни и доведе до неког колико-толико убедљивог закључка. Незванично, сваком аутору се макар мало мили да дебата пређе у оштру полемику, да стално расте унутрашња драматичност, да запрети скандал до пред „пуцање”. За стварање такве атмосфере има итекако захвалних појединаца (активисткиње невладиног сектора, упорне, самоуверене, нападне, незаустављиво говорљиве, свакако спадају међу такве).

Какав је крајњи исход оваквих емисија, колико оне потенцирају постојање „две Србије” и помажу ли њиховом приближавању? Шта оне заиста чине за опште добро и доприносе ли народној слози и снази нације да се понесе с политичким, економским, моралним изазовима тренутка?

Ова дилема намеће се нарочито после последњег издања циклус „Да. Можда.Не.”. Емисији је запретио „распад система” зато што је у сат програма Оливера Ковачевић преамбициозно угурала много елемената. Као и увек, истраживања јавног мњења, а овог пута и два репортерска прилога, затим питања из публике и, наравно, сукобљене госте. Дозволивши им да се већ на почетку и буквално посвађају, она их је потом иритирала својим интервенцијама и инсистирањем на детаљима ван главног тока теме, што зна да буде одлика њеног водитељског стила.

Тиме је гледалиште добило врло мало смисленог говора о одабраном наслову. И стога се чини да овакве и сличне емисије све више губе смисао, све чешће постају испразне вербалне акробације које, можда, значе нешто онима у студију, али не и онима ван њега. Сем уколико се телевизија, као Б92, не досети да дели награде гледаоцима „Стања нације” који погоде проценат одговора да и не на питање ове врсте: „Да ли Добрица Ћосић шири националну мржњу?” Баш забавно!