Šargarepa za novi Berlinski zid

Rusija više neće subvencionirati ekonomije bivših sovjetskih država, izjavio je u nedelju Vladimir Putin u razgovoru sa grupom japanskih novinara. „Punih petnaest godina pomagali smo svoje partnere, bivše republike Sovjetskog Saveza, i prodavala im energente po cenama nekoliko puta nižim od svetskih. Tokom tog perioda direktno smo subvencionirali ekonomije bivših sovjetskih republika desetinama milijardi dolara. Smatramo da je tome došao kraj“, zaključio je ruski premijer.

Očigledno, prelazak na tržišno poslovanje sa nekadašnjim sestrinskim socijalističkim republikama za Rusiju se sve više ispostavlja kao jedino moguće i jedino pravedno rešenje. Politički vetrovi razvejali su od vremena raspada SSSR-a do danas i poslednje iluzije da nove nezavisne države ne mogu da opstanu bez oslanjanja na Moskvu. Doduše, nisu potvrdili ni da su baš sve od pomenutih zemalja već sada sposobne da funkcionišu kao potpuno nezavisni subjekti. Ipak, negde je trebalo staviti tačku. Finansijska kriza koja trese našu planetu već nekoliko meseci, kako izgleda, samo je ubrzala rasplet.

Potrošeni mamci

Takođe ovih dana, tačnije 7. maja, EU je i zvanično pokrenula svoj program „Istočno partnerstvo“ – političko i ekonomsko zbližavanje sa šest nekadašnjih sovjetskih republika: Azerbejdžanom, Belorusijom, Gruzijom, Jermenijom, Moldavijom i Ukrajinom. Njima je do 2013. godine obećana zajednička novčana pomoć u visini od 600 miliona evra!, uz uvođenje viznih olakšica i stvaranje zone slobodne trgovine. Kako je izjavio šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, „cilj „Istočnog partnerstva“ jeste politička asimilacija i ekonomska integracija radi jačanja stabilnosti i bezbednosti na istočnim granicama EU“. Analitičari, međutim, procenjuju da je ovakvo okupljanje pre svega pokušaj da se obezbedi dotok energenata južnim koridorom, zaobilazno od Rusije, iza čega stoje direktni interesi SAD.

Nije tajna da Zapad na sve načine, ali moguće sa što manje gubitaka, pokušava da smanji uticaj Moskve u državama Starog kontinenta koje su nekada pripadale prvoj socijalističkoj zajednici. Obećanja o ubrzanom prijemu pomenutih zemalja u EU pokazala su se u jednom trenutku kao prilično primamljiva „šargarepa“. Stvarnost ih je, međutim, vrlo brzo svela na meru, možda prihvatljivu za birokratiju u Briselu, ali svakako mnogo manje za one kojima je cela priča namenjena. Potom je lansirana teza o delovanju NATO-a u odnosu na istočni deo Starog kontinenta kao – političke organizacije – što takođe nije moglo da „pije vodu“ na duže staze. „Istočno partnerstvo“ nastavlja istim tragom i promoviše se kao važna stepenica za konačan ulazak njegovih članica u evropsku porodicu.

Sam izraz – „asimilacija“ – koji je upotrebio Barozo svedoči da EU u svom programu i dalje zadržava jasnu distancu prema mogućim budućim partnerima. Pre svega zbog nemogućnosti da u kratkom periodu, ali i zbog okolnosti na koje nema mnogo uticaja, odgovori na prednosti kao i izazove koje ovakvo rešenje nameće. Sa druge strane, Rusija opominje da bi postavljanje nekog novog Berlinskog zida, ovaj put u postsovjetskim republikama, i to direktno na njenim granicama, teško moglo da doprinese jačanju poverenja između Moskve i Brisela.    

Rizici osiromašenja

Ako se sve pomenuto ima u vidu, neminovno se postavlja pitanje kakav rizik nosi Putinova izjava o prestanku subvencioniranja privreda bivših sovjetskih republika. Podsetimo, reč je o zemljama koje su u velikim problemima, ekonomskim i socijalnim. Kakav efekat može da ima poskupljenje energenata najbolje je osetila i najveća među njima – Ukrajina, koja već mesecima ne uspeva da stabilizuje privredu. Slična sudbina mogla bi lako da zadesi Belorusiju u kojoj socijalni mir počiva na odlaganju procesa privatizacije i preprodaji ruskih energenata potrošačima na zapadu kontinenta. Jermenija takođe spada u države koje bez dotoka energenata iz bivše matice jednostavno ne bi mogle da opstanu. Slične muke muče i Moldaviju...  

Činjenica je da bi Rusija prelaskom na tržišno poslovanje sa bivšim sovjetskim državama sačuvala za sebe ogromna i veoma upotrebljiva finansijska sredstva. Vremena su teška, a aktuelnoj finansijskoj krizi se, uprkos pojedinačnim optimističkim prognozama, za sada, ne nazire kraj. Ali, priznali to u Moskvi ili ne, postsovjetski prostor danas funkcioniše upravo zahvaljujući nasleđenom rasporedu nadležnosti. Razbijanje postojeće strukture praktično preko noći svakako bi pokrenulo neke procese (separatizam, socijalni buntovi...) od kojih trenutno beže ne samo u bivšem sovjetskom delu Evrope nego i EU, pa i u samoj Rusiji. A eventualni loš razvoj događaja, osim „istočnih partnera“, sigurno bi jednako snažno pogodio interese mentora i na zapadu i na istoku.