Шаргарепа за нови Берлински зид

Русија више неће субвенционирати економије бивших совјетских држава, изјавио је у недељу Владимир Путин у разговору са групом јапанских новинара. „Пуних петнаест година помагали смо своје партнере, бивше републике Совјетског Савеза, и продавала им енергенте по ценама неколико пута нижим од светских. Током тог периода директно смо субвенционирали економије бивших совјетских република десетинама милијарди долара. Сматрамо да је томе дошао крај“, закључио је руски премијер.

Очигледно, прелазак на тржишно пословање са некадашњим сестринским социјалистичким републикама за Русију се све више испоставља као једино могуће и једино праведно решење. Политички ветрови развејали су од времена распада СССР-а до данас и последње илузије да нове независне државе не могу да опстану без ослањања на Москву. Додуше, нису потврдили ни да су баш све од поменутих земаља већ сада способне да функционишу као потпуно независни субјекти. Ипак, негде је требало ставити тачку. Финансијска криза која тресе нашу планету већ неколико месеци, како изгледа, само је убрзала расплет.

Потрошени мамци

Такође ових дана, тачније 7. маја, ЕУ је и званично покренула свој програм „Источно партнерство“ – политичко и економско зближавање са шест некадашњих совјетских република: Азербејџаном, Белорусијом, Грузијом, Јерменијом, Молдавијом и Украјином. Њима је до 2013. године обећана заједничка новчана помоћ у висини од 600 милиона евра!, уз увођење визних олакшица и стварање зоне слободне трговине. Како је изјавио шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо, „циљ „Источног партнерства“ јесте политичка асимилација и економска интеграција ради јачања стабилности и безбедности на источним границама ЕУ“. Аналитичари, међутим, процењују да је овакво окупљање пре свега покушај да се обезбеди доток енергената јужним коридором, заобилазно од Русије, иза чега стоје директни интереси САД.

Није тајна да Запад на све начине, али могуће са што мање губитака, покушава да смањи утицај Москве у државама Старог континента које су некада припадале првој социјалистичкој заједници. Обећања о убрзаном пријему поменутих земаља у ЕУ показала су се у једном тренутку као прилично примамљива „шаргарепа“. Стварност их је, међутим, врло брзо свела на меру, можда прихватљиву за бирократију у Бриселу, али свакако много мање за оне којима је цела прича намењена. Потом је лансирана теза о деловању НАТО-а у односу на источни део Старог континента као – политичке организације – што такође није могло да „пије воду“ на дуже стазе. „Источно партнерство“ наставља истим трагом и промовише се као важна степеница за коначан улазак његових чланица у европску породицу.

Сам израз – „асимилација“ – који је употребио Барозо сведочи да ЕУ у свом програму и даље задржава јасну дистанцу према могућим будућим партнерима. Пре свега због немогућности да у кратком периоду, али и због околности на које нема много утицаја, одговори на предности као и изазове које овакво решење намеће. Са друге стране, Русија опомиње да би постављање неког новог Берлинског зида, овај пут у постсовјетским републикама, и то директно на њеним границама, тешко могло да допринесе јачању поверења између Москве и Брисела.    

Ризици осиромашења

Ако се све поменуто има у виду, неминовно се поставља питање какав ризик носи Путинова изјава о престанку субвенционирања привреда бивших совјетских република. Подсетимо, реч је о земљама које су у великим проблемима, економским и социјалним. Какав ефекат може да има поскупљење енергената најбоље је осетила и највећа међу њима – Украјина, која већ месецима не успева да стабилизује привреду. Слична судбина могла би лако да задеси Белорусију у којој социјални мир почива на одлагању процеса приватизације и препродаји руских енергената потрошачима на западу континента. Јерменија такође спада у државе које без дотока енергената из бивше матице једноставно не би могле да опстану. Сличне муке муче и Молдавију...  

Чињеница је да би Русија преласком на тржишно пословање са бившим совјетским државама сачувала за себе огромна и веома употребљива финансијска средства. Времена су тешка, а актуелној финансијској кризи се, упркос појединачним оптимистичким прогнозама, за сада, не назире крај. Али, признали то у Москви или не, постсовјетски простор данас функционише управо захваљујући наслеђеном распореду надлежности. Разбијање постојеће структуре практично преко ноћи свакако би покренуло неке процесе (сепаратизам, социјални бунтови...) од којих тренутно беже не само у бившем совјетском делу Европе него и ЕУ, па и у самој Русији. А евентуални лош развој догађаја, осим „источних партнера“, сигурно би једнако снажно погодио интересе ментора и на западу и на истоку.