Čovek sa senkom

Čika Peru sam poznavao godinama. Upoznao sam ga još kada sam stigao ovde u Berlin. Ranije smo se intenzivnije družili, skoro svakog petka uveče kod Helge na pivu. Mnogo mi je značio u toj prvoj fazi kada se čovek oseća tako usamljen. Kasnije smo se ređe viđali, stigle su neke nove obaveze. Sada ne znam gde je. Znam da mu je sin u Minhenu. Po ženinoj smrti se preselio negde, nije se ni čak javio...
Često ga se setim i još uvek osećam veliku zahvalnost na toj njegovoj nenametljivoj toplini i razumevanju.

Verovao je u ljude, dobrotu i rad. I kada je odlazio u Nemačku, sa ko zna kojim talasom „gastarbajtera“, mislio je da će se ubrzo vratiti kući dobronamernim prijateljima i rođacima koji će ga se u međuvremenu uželeli, sa nekom ušteđevinom i po nekim novim iskustvom.
Vremenom je uviđao da je ušteđevina sporija rasla od njegovih očekivanja, da su žena i u međuvremenu rođeno dete prilično zamaglili ideju o povratku, da su nove finansijske obaveze imale neku sopstvenu dinamiku kojoj se moralo prilagoditi i da se često umoran od naporne svakodnevice, nemajući baš dovoljno vremena za razmišljanje o „smislu“ života, prepustio bujici života koja nosi u nekom svom za njena ne baš uvek vidljivom pravcu...

Dugo planirani i sa nestrpljenjem očekivani odlasci „kući“, često su imali ne baš prijatne epizode koje je on pripisivao „zavisti“ i „ne razumevanju“ a mnogo manje realnosti da su ga godine i novo okruženje prilično izmenili.

Vremenom je osetio da više ne pripada tamo odakle je došao ali i da nikad neće sasvim pripadati ni tu gde živi. I tada se prvi put uplašio – shvatio je da gubi nepovratno ono što je jednom imao i voleo i što mu je tako mnogo značilo, a to novo što sada (ne)ima nije baš po njegov ukusu. Neka blaga seta sa primesama gorčine i tuge čiji je izvor pre nastajao iz neke sopstvene nedoslednosti i slabosti nego iz okruženja, postala je skoro njegova karakterna crta i usud.
Znao je da u životu postoje mnoge raskrsnice i da na svokoj moraš doneti odluku. Znao je i da svaka odluka zavisi od hrabrosti, (ne)znanja, doze lakomislenosti i intuicije a da su njihove posledice često rezultat sreće. To, da povratka na stare životne raskrsnice nema i nije ranije tako jasno sagledavao ali i da jeste to saznanje mu ne bi baš mnogo pomoglo.

Pričao je je da je život u početku jedna ogromna blješteća belina koju ispunjavamo sami svojim rukopisom /slikopisom bez mogućnosti da išta ispravimo ili obrišemo. Prelazio je često rukom te neravnine i taj hrapavi reljef svoga života, kao po reljefu krigle koju je dodirivao... Sve do ivice koja reže i na kojoj počinje opet ta belina.... Ta belina ga je uznemiravala jer je nudila samo dugorčne planove, obaveze i neizvesnost... Zagledam tako ponekad u tu belinu, previđao je često realan život tu oko njega, život koji se živi i hiljade sitnica koje ga čine. Pogled unazad, uramljen setom, ublažavo je oštrice poraza i razočarenja i nudio ipak neku utehu, makar beskorisnu ali „ušuškanu“ i lekovitu.

Sumnjao je da će „pravi život“ doći posle još jedne u nizu životne prepreke koju treba savladati i da se za to treba još samo malo potruditi, strpeti i još čvršće zažmuriti. Jednom mi reče: „Živi otvorenih očiju SVAKI DAN i kad patiš i kad se raduješ, baš u tom trenutku kakav god da je. Jer van toga postoji samo sećanje na život ili neizvesna nada“.

Kad sam ga poslednji put sreo kod Helge, zagledan tako kroz zlatno-žućkaosti sadržaj čaše, zapitao se glasno „Gde sam ja to pogrešio“? A znao je i sam da nije.

Da je skrenuo levo a ne desno na toj davno napuštenoj raskrsnici, tugovao bi sigurno zbog „pogrešne odluke“ na nekoj drugoj. I onda poče tim prepoznatljivim već polustaračkim tenorom koji uvek dobije u tim trenucima crtu vedrine, priču o penzionerskim danima koji će tako lepo provoditi tamo u „zavičaju“. Pričao je kao da zaista veruje u to, iako mu se u pogledu vidila senka zebnje i neverice... Bio je već po malo umoran od života. Ta senka, koja je možda pre mnogo godina nedostajala u njegovom oku kada je definitvno napuštao „zavičaj“...