POSLEDNjI MOHIKANCI

„Meni je naneto veliko zlo, ali ja živim u nadi jer nemam dva srca...”, Motavato (Crni Kotao), poglavica Južnih Čajena

Sve oči bile su uprte u Serža Bramerca dok je obavljao detaljan tehnički pregled srpske saradnje sa Haškim tribunalom.

Još na početku sastanka, gospodin Serž je osuo paljbu na naše poslovično zbunjene zvaničnike, koji su se drznuli da prokomentarišu neprikosnovenu presudu kojom je Veselinu Šljivančaninu utrostručena kazna zato što je „znao i mogao da spreči”. Ovo će uticati na to da se u Srbiji još uvek ne sudi za ratne zločine, rekao je. Od njegove reči zavise i sudbine nekoliko miliona nezaposlenih, slabo plaćenih i od sveta izopštenih, koji željno iščekaju da se SSP konačno izvadi iz džinovskog zamrzivača-sandučara Unije, pa da se konačno nađe koja mrvica i na njihovim trpezama. Nažalost, nismo mi Hrvatska, kojoj je „sasvim zasluženo”, dato pravo da sudi svojim ,,braniteljima”, pa je tako Branimir Glavaš dobio celih deset godina, kao da nije terao ljude da piju nektar iz akumulatora i bacao vezane leševe u reku, ko džakove krompira. Nakon toga, „otiša je Šime” u BiH i nikom ništa. Vratio se ko Halid majci u Bosnu i poslao razglednicu. Možda će na leto da se spusti kod Agima u prelepu demokratsku nam Kolumbiju, gde ima banana i koke kol’ko ti duša ište, a i ne računa se ako si nekog roknuo pre 2005! Kad još izvadimo iz naftalina Nasera, Ramuša, Fatmira i još neke „zaboravljene asove”, potpuno je logično zašto je neko od naših zvaničnika bio dovoljno slobodan da se zapita zašto onda Šljiva dobi 17 godina? To, naravno, Bramerca ne zanima. Karla je tražila rezultate, a on traži magiju. Ako ne znate gde su, stvorite mi Mladića i Hadžića. Pitajte ako treba i Milana Tarota. Kad on kaže tarot neka cela Srbija kaže Ratko, i tako 100 puta. Džaba nam sve te gomile dokumenata i podataka koji su ovi naši spremili za haškog tužitelja. Čovek je poneo mali kofer za toliku gomilu papirčina, ali bi rado u taj kofer spakov’o Mladića i prošvercovao ga u Hag ko Bora Todorović Nikolu Koju u „Sivom domu”. Dobro je da nam nije merio uši i glave, da vidi da l’ je to po standardima. To je stari belgijski metod sa se razdvoje Tutsi i Huti.

Činjenica je da se od Srbije traži nešto što nikada nikome nije traženo. Budite pravi „nindža ratnici”, još samo jedna prepreka, pa još jedna... pa na sledeći nivo. Samo još da smekša Holandija, nekada najveća kolonijalna sila, tako dobra i plemenita prema primitivnim domorocima, tako slaba na viski i čokolade. Možda nam i ponude da za udice i đinđuve otkupe Beograd, kao nekad Menhetn od Indijanaca. Sreća za Vilema Kifta da u ono vreme nije postojao neki tribunal koji bi ga osudio za genocid nad Raritanima. O tome naravno nema skoro ništa ni na Internetu ni u istorijskim knjigama. Nije postojala ni ,,Žuta kuća”. Tako bi i ostalo da ne bi ekipe „Reakcije” da stavi glavu u torbu i pronađe ono što Unmik „nije mogao da nađe”. Za njih je malo nagrada NUNS-a. Trebalo je da se Tadić seti da im dodeli neki orden, a mogla je to da učini i naša Crkva. Do sada se orden Svetog Save dodeljivao zaslužnim građanima tipa Karić, Mišković, Slobodan C-market Radulović itd.

Možemo samo da zamislimo šta bi bilo da je ova kuća Ivice i Marice pronađena negde u Šumadiji! Svi znamo da Srbija jeste društvo koje je po mnogo čemu manjkavo, opterećeno korupcijom i previše ispolitizovano, ali daleko od toga da su drugi toliko bolji od nas, i da ne zaslužujemo šansu. Uostalom sve je puka politička volja, a priča o standardima samo je tu da zamaže oči. Setimo se kako su Bugarska i Rumunija potpuno nespremne primljene u Evropsku uniju. Biće primljena i Hrvatska, i to bez rešenog pitanja izbeglica i njihove otete imovine, biće primljena i Albanija bez infrastrukture i ljudskih prava, sa trgovcima ljudima i ljudskim organima. A gde smo tu mi? Ovaj narod je posle svega što je preživeo više nego zaslužio da živi. To nije pitanje članstva u nekoj nadnacionalnoj zajednici, to je osnovno ljudsko pravo zagarantovano svim zakonima, i zemaljskim i nebeskim. To je i pravo da se slobodno krećeš po Zemljinoj površini, bez da te neko trpa u redove i kaveze ko da si šugav.

Kako slabi ovaj evroentuzijazam i sklonost ka širenju porodice, može lako da se desi da nas ne prime još dugo tamo gde po svemu već odavno pripadamo. Možda se Unija i raspadne. Bez obzira na to, mi nikako nismo zaslužili da nas neko večito tretira kao građane drugog reda, da nam stalno govori da smo dobri,ali da treba još malo da se popravimo. Jer kao što stara indijanska poslovica kaže: „Da bi o nekom nešto sudio treba godinu dana da hodaš u njegovim mokasinama”.

član grupe „Beogradski sindikat”