Kada se uzme dostojanstvo

Specijalno za „Politiku”
Beč – U muzeju „Leopold” otvorena je izložba grafičkih radova Roberta Hamerštila „Zimsko putovanje”, pedeset drvoreza i monotipija i dvadeset pet crteža, nazvanih po istoimenoj kompoziciji Franca Šuberta, Hamerštilovog omiljenog kompozitora. Odavno slavljen kao jedan od najznačajnijih slikara Austrije, Robert Hamerštil je izlagao po najuglednijim umetničkim institucijama širom zemlje, a na pevnici oltara ulmske Minster katedrale do pre nekoliko dana predstavljen je deo njegove sakralne umetnosti – tri crteža velikog formata pod motom „EcceHomo”.

Iako je Banat napustio pre šezdeset godina, Hamerštil nikada nije zaboravio srpski jezik, a na njegovim radovima često se mogu pročitati i komentari ispisani ćirilicom. Sa umetnikom smo razgovarali u bečkom kafeu „Mocart”.

Detinjstvo u Vršcu Vas proganja već šezdeset godina. Da li se radi o nostalgiji ili o neprerađenoj priči iz prošlosti?

Moja vezanost za Banat ima veze sa njegovom lokalnom istorijom. Vršac moje mladosti je bio posebna, multietnička sredina. Grad je bio podeljen na nekoliko rejona i postojala je srpska četvrt, nemačka četvrt, oblast koju su naseljavali Mađari, a takođe je bilo Rumuna i brojne romske populacije. Ulice su noću vrvele od života, a ja sam to kao dečak upijao. To je bila harmonična sredina sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Odrastao sam u građanskoj porodici. Kod nas je stalno bilo sveta i pričalo se na svim mogućim jezicima. Otac je igrao šah i karte sa našim srpskim komšijama i uživao je u ulozi „gazde”. Moj otac je inače „doneo” burek u Vršac, jer je ranije radio kao pekar u Makedoniji i čim je došao u Banat otvorio je svoju pekaru. Pored toga je slikao i ikone, što je naučio od jednog slikara u Beogradu. Zamislite samo, katolik koji je slikao ikone!

Šta se promenilo tokom okupacije?

U našoj četvrti je sve bilo kao ranije. Što se tiče nemačkih seljaka, tu je stvar malo drugačija. Oni su se velikim delom privoleli okupatorima, što mora otvoreno da se kaže. U tadašnjoj Jugoslaviji nemačka manjina je imala svoje osnovne škole i gimnazije, što u Mađarskoj nije bio slučaj. Mađari su sve pomađarivali, što je doživeo i moj deda, koga su čak prekrstili u fonetski „mađarskije” ime. Srbi to nikada nisu radili. Sećam se kako u školi, početkom okupacije, nismo više smeli da kažemo „ljubim ruke”, već „hajl Hitler” i ne mogu da zaboravim suze moje učiteljice koja sve to nije mogla da podnese. Iskreno rečeno, tada mi nije bilo jasno šta se dešavalo.

Moja porodica je veoma strepela jer su i otac i majka bili ljudi otvorenih pogleda, oboje vezani za svoje komšije bez obzira na njihovu nacionalnost. Sem toga, mi imamo rumunske, mađarske, nemačke i srpske krvi! Pod stare dane sam saznao da smo, u stvari, pokatoličeni Jevreji koji su tek šest generacija „Nemci”. To se desilo još u doba Marije Terezije.

Šta se desilo po završetku Drugog svetskog rata?

Sve se promenilo kada su došli Rusi. U Vršcu je postojao logor za muškarce u kojem su bili zatočeni Nemci, a neki su bili pobijeni na ulici za odmazdu za život jednog ruskog oficira. Naše srpske komšije su pokušale da se zauzmu za nas, neki su čak otputovali za Beograd, ali rečeno im je da je novi zakon takav i da svi Nemci moraju da idu u logor. To je mog oca i majku zabolelo više od gubitka imovine.

Kako ste došli u Austriju?

Moja majka, brat i ja smo 1947. prebegli u Mađarsku. Iako smo perfektno pričali mađarski, prvo što su nas pitali je: „Vi ste Švabe, zar ne?” Prvo nas je prihvatio jedan seljak kod koga smo spavali u štali, a onda smo taljigama krenuli dalje za Bajabaju i zatim vozom do austrijske granice – tadašnje ruske zone. Odatle su nas transportovali autobusima do krajeva u kojima je bila potrebna radna snaga. Ljudi su dolazili i birali nas kao kokoške za supu – ova je masna, ova nije. Tada je počela moja mržnja. Nikada u životu mi nije pošlo za rukom da zamrzim nekog, ali ovde sam smesta osetio mržnju kada je jedan seljak pogledao u moju majku i rekao: „Ova je žgoljava, ne može da rinta”. Naposletku nas je uzeo jedan seljak i odveo kod njega u Nojkirhen. Moja majka nikako nije mogla sa tim ljudima – oduvek je imala nešto od te naše elegantne ženske arogancije koju i danas vidite kod Srpkinja.

Početkom 1950-ih otac nas je pronašao preko Crvenog krsta. Od nekadašnjeg gospodina koji je držao dve radnje, postao je građanin trećeg reda kome su dali da čisti ulice. Od te slike, njega sa metlom u ruci, paralo mi se srce. Pošto nije uspeo da se probije kao slikar, spalio je sve što je ikada naslikao. Uspeo sam nešto da spasem i čuvam jednu njegovu ikonu u mom ateljeu. Tako slomljen, na samrti mi je rekao: „Austrija nam je uzela dostojanstvo. Moraš nam ga vratiti.” Te reči su mi dale đavolsku snagu.

Danas Vas, posle svega što ste preživeli, slave kao jednog od austrijskih slikara.

Ja sve to nisam toliko osetio na svojoj koži koliko moji roditelji.Reći ću Vam: to mi je ponižavanje veoma pomoglo zbog toga što sam svašta iskusio i naučio kako da govorim, kako da se ponašam i, posebno, kako da reagujem u određenim situacijama. Ne postoji apsolutno dobro, kao što ne postoji apsolutno zlo, ali je bitno prepoznati ih.