Када се узме достојанство

Специјално за „Политику”
Беч – У музеју „Леополд” отворена је изложба графичких радова Роберта Хамерштила „Зимско путовање”, педесет дрвореза и монотипија и двадесет пет цртежа, названих по истоименој композицији Франца Шуберта, Хамерштиловог омиљеног композитора. Одавно слављен као један од најзначајнијих сликара Аустрије, Роберт Хамерштил је излагао по најугледнијим уметничким институцијама широм земље, а на певници олтара улмске Минстер катедрале до пре неколико дана представљен је део његове сакралне уметности – три цртежа великог формата под мотом „EcceHomo”.

Иако је Банат напустио пре шездесет година, Хамерштил никада није заборавио српски језик, а на његовим радовима често се могу прочитати и коментари исписани ћирилицом. Са уметником смо разговарали у бечком кафеу „Моцарт”.

Детињство у Вршцу Вас прогања већ шездесет година. Да ли се ради о носталгији или о непрерађеној причи из прошлости?

Моја везаност за Банат има везе са његовом локалном историјом. Вршац моје младости је био посебна, мултиетничка средина. Град је био подељен на неколико рејона и постојала је српска четврт, немачка четврт, област коју су насељавали Мађари, а такође је било Румуна и бројне ромске популације. Улице су ноћу врвеле од живота, а ја сам то као дечак упијао. То је била хармонична средина све до избијања Другог светског рата. Одрастао сам у грађанској породици. Код нас је стално било света и причало се на свим могућим језицима. Отац је играо шах и карте са нашим српским комшијама и уживао је у улози „газде”. Мој отац је иначе „донео” бурек у Вршац, јер је раније радио као пекар у Македонији и чим је дошао у Банат отворио је своју пекару. Поред тога је сликао и иконе, што је научио од једног сликара у Београду. Замислите само, католик који је сликао иконе!

Шта се променило током окупације?

У нашој четврти је све било као раније. Што се тиче немачких сељака, ту је ствар мало другачија. Они су се великим делом приволели окупаторима, што мора отворено да се каже. У тадашњој Југославији немачка мањина је имала своје основне школе и гимназије, што у Мађарској није био случај. Мађари су све помађаривали, што је доживео и мој деда, кога су чак прекрстили у фонетски „мађарскије” име. Срби то никада нису радили. Сећам се како у школи, почетком окупације, нисмо више смели да кажемо „љубим руке”, већ „хајл Хитлер” и не могу да заборавим сузе моје учитељице која све то није могла да поднесе. Искрено речено, тада ми није било јасно шта се дешавало.

Моја породица је веома стрепела јер су и отац и мајка били људи отворених погледа, обоје везани за своје комшије без обзира на њихову националност. Сем тога, ми имамо румунске, мађарске, немачке и српске крви! Под старе дане сам сазнао да смо, у ствари, покатоличени Јевреји који су тек шест генерација „Немци”. То се десило још у доба Марије Терезије.

Шта се десило по завршетку Другог светског рата?

Све се променило када су дошли Руси. У Вршцу је постојао логор за мушкарце у којем су били заточени Немци, а неки су били побијени на улици за одмазду за живот једног руског официра. Наше српске комшије су покушале да се заузму за нас, неки су чак отпутовали за Београд, али речено им је да је нови закон такав и да сви Немци морају да иду у логор. То је мог оца и мајку заболело више од губитка имовине.

Како сте дошли у Аустрију?

Моја мајка, брат и ја смо 1947. пребегли у Мађарску. Иако смо перфектно причали мађарски, прво што су нас питали је: „Ви сте Швабе, зар не?” Прво нас је прихватио један сељак код кога смо спавали у штали, а онда смо таљигама кренули даље за Бајабају и затим возом до аустријске границе – тадашње руске зоне. Одатле су нас транспортовали аутобусима до крајева у којима је била потребна радна снага. Људи су долазили и бирали нас као кокошке за супу – ова је масна, ова није. Тада је почела моја мржња. Никада у животу ми није пошло за руком да замрзим неког, али овде сам сместа осетио мржњу када је један сељак погледао у моју мајку и рекао: „Ова је жгољава, не може да ринта”. Напослетку нас је узео један сељак и одвео код њега у Нојкирхен. Моја мајка никако није могла са тим људима – одувек је имала нешто од те наше елегантне женске ароганције коју и данас видите код Српкиња.

Почетком 1950-их отац нас је пронашао преко Црвеног крста. Од некадашњег господина који је држао две радње, постао је грађанин трећег реда коме су дали да чисти улице. Од те слике, њега са метлом у руци, парало ми се срце. Пошто није успео да се пробије као сликар, спалио је све што је икада насликао. Успео сам нешто да спасем и чувам једну његову икону у мом атељеу. Тако сломљен, на самрти ми је рекао: „Аустрија нам је узела достојанство. Мораш нам га вратити.” Те речи су ми дале ђаволску снагу.

Данас Вас, после свега што сте преживели, славе као једног од аустријских сликара.

Ja све то нисам толико осетио на својој кожи колико моји родитељи.Рећи ћу Вам: то ми је понижавање веома помогло због тога што сам свашта искусио и научио како да говорим, како да се понашам и, посебно, како да реагујем у одређеним ситуацијама. Не постоји апсолутно добро, као што не постоји апсолутно зло, али је битно препознати их.