Očaravajuće „Mesto”

Tokom svoje briljantne igračke karijere koja mu je donela status jednog od najboljih igrača dvadesetog veka, Mihail Barišnjikov je igrao u brojnim delima klasičnog i neoklasičnog baleta, a isprobao se i u radovima koreografa koji se poigravaju formom mjuzikla i savremene igre. I, što su koreografski stilovi u kojima je Barišnjikov igrao bili slobodniji i maštovitiji, to su više dolazili do izražaja njegova scenska harizma, šarm, kao i dar da sa ležernošću, svojstvenoj samo najvećim igračima, može briljantno da izvede i najlucidnije koreografske zahteve.

Prvo gostovanje i prilika da se ova „legenda koja hoda” vidi kod nas, ukazala se u Novom Sadu, pa smo na sceni Srpskog narodnog pozorišta videli nastup Barišnjikova i njegove partnerke – nekada takođe velike igračke zvezde Ane Lagune.

Prvi solo koji je Barišnjikov odabrao za ovu priliku, na žalost, nije bio dobar izbor. Rad ruskog koreografa Alekseja Ratmanskog „Valcer fantazija” na muziku Glinke, stilski je zastareo i pun scenske ilustrativnosti. Pored toga, koreografu nedostaje inventivnosti i mašte da bi pokret i ples prilagodio mogućnostima i telu igrača koji (ma koliko bio veliki), sada ima šezdeset godina. Tehnički zahtevi koreografije tako su igru sveli na solidan rad nogu i dosta ukočen korpus. Mada, pitanje je da li bi i neki mladi igrački virtuoz, u ovom mlakom solu mogao ostaviti jači utisak.

Usledio je „Solo za dvoje” u koreografiji Matsa Eka, na muziku Arva Parta. Ovde smo videli sjajnu Anu Lagunu za koju vam se pogled prikuje od momenta kada izađe na scenu, pa sve do trenutka kada je napusti. Iako kao i Barišnjikov, u poznim igračkim godinama, Laguna pleni svojim prepoznatljivim stilom igre, pleni jednostavnošću, intelektom, brojnim očaravajućim finesama u pokretu. Barišnjikov se u ovom duetu pojavljuje samo povremeno, kao iznenađenje, ili priviđenje..., ili možda kao sećanje koje igračica svojom osećajnom igrom na trenutak prizove.

Na kraju prvog dela videli smo i solo „Godinama kasnije” u koreografiji Bendžamina Milpjea, na muziku Filipa Glasa i Erika Satija. Ovaj, u poređenju sa Ratmanskim, zreliji i maštovitiji koreograf, ukomponovao je živu igru i video snimak Barišnjikova iz mladih dana. Usledilo je zanimljivo plesno nadigravanje, zatim igra Barišnjikova sa svojom senkom na platnu – povremeno ga senka nadvlada, povremeno, igrom svetla igrač na sceni postaje dominantniji... Specifičnost ovog sola je što u sebi nosi jednu dozu melanholije – svest o prolaznosti života, o mladosti koja izmiče, o moći, ali i nemoći tela.

I na kraju, u drugom delu programa – duet „Mesto”, na muziku „Fleš kvarteta”, koji je Mats Ek kreirao za Barišnjikova i Lagunu. To je komad koji na najbolji mogući način objedinjuje ova tri umetnička velikana. Kao jedno od najpoetičnijih Ekovih ostvarenja „Mesto” je puno tajnovitosti, emocija, očaravajućih detalja... Pratimo susret dvoje ljudi posle dugo vremena, njihova sećanja, ponovne zanose, čežnje... Na sceni su sto, stolica i tepih koji po potrebi postaje prekrivač, pa stolnjak...

Ana Laguna je impresivna u ovom duetu, ona kao da sažima svu filozofiju pokreta u svoje kretnje, svakome pokretu daje dublje značenje, ništa u njenoj igri nije slučajno, ništa trivijalno, ništa samo sebi svrha... Ona igra sa velikim mirom ali nadahnuto, kao neki mudrac koji svojim pokretima pokušava da tumači suštinu života, pa takvom igrom nadahnjuje i svog partnera. Barišnjikov sada igra svedeno, osećajno, opušten u stilu koji mu daleko više odgovara.

Ekovo „Mesto” odiše setom i melanholijom, ono pritiska kao kamen, čak i onda kada igrači nasmejani i zagrljeni trče oko stola ili igraju na njemu... Njihove pozne godine ovde dodaju na dramatici i poetičnosti, pa čine da komad deluje iskreno i dirljivo.

Nije čudo što Mats Ek ima toliko epigona, ali i toliko mladih koreografa kojima je njegov stil odraz u nove kreacije, i sasvim je logična činjenica da su Barišnjikov i Laguna i danas uzori i inspiracija brojnim igračima da istraju i žive u svetu igre. Njihov zajednički nastup je značajan i sa sociološkog aspekta, kao dragocena kontrateža agresivnom trendu i propagandi lepote, mladosti i snage u savremenom svetu.