Mit o ruskom pijanstvu sada je stvarniji

Od našeg dopisnika iz Moskve

Da su Rusi veoma surov narod, da su najveće pijanice i lenštine na svetu, da im je u mentalitetu ropska poslušnosti i potreba da se potčinjavaju autoritativnom vođi, da su nepopravljivo korumpirani... samo su neki od stereotipa u koje ne samo da veruju u svetu, već ih ruski narod mazohistički prihvata i neguje.

One su postale deo ruske kulture i vrlo negativno se odražavaju na duh nacije, smatra Vladimir Medinski, ruski istoričar, profesor MGIMO i deputat Jedinstvene Rusije u Državnoj dumi.

U trotomnoj knjizi „Mitovi o Rusiji” koja je za samo nekoliko meseci postala bestseler i dostigla tiraž od preko 180.000 primeraka, on pokušava da na osnovu istorijskih činjenica objasni poreklo tih predrasuda i, kako kaže, „natera ruskog čoveka da razmisli” i oslobodi se nezasluženog kompleksa niže vrednosti, nastalog pre svega zato što se u Rusiji na vlast uvek dolazilo prevratom i revolucijom.

„Svakoj novoj vlasti bila je neophodna moralna legitimacija, pa je prethodnika obavezno trebalo ocrniti”, objašnjava Medinski za „Politiku”. „Kako su mogli boljševici da ne pominju u negativnom svetlu čitavu carsku istoriju? Da su govorili da je sve bilo normalno i da je 1913. godine zemlja bila na prvom mestu u svetu po tempu rasta, mogao bi ih neko zapitati čemu revolucija, što se nisu za svoje ciljeve borili u Dumi. I zato je bilo potrebno sve careve pretvoriti u zločince. Prema istorijskim podacima, u vreme Ivana Groznog ubijeno je nekoliko desetina ljudi, a za vreme, na primer, Vartolomejske noći je, prema francuskim izvorima, stradalo 30.000 ljudi. Pa ipak, kod nas se kaže da je Ivan Grozni bio surovi vladar dok Francuzi Anrija Četvrtog nazivaju ’veselim kraljem’! Isto je bilo i za vreme sovjetske vlasti, Hruščov je diskreditovao Staljina, Brežnjev – Hruščova, Gorbačov – sve što je bilo pre njega.”

Autor i u svojoj knjizi, ali i u razgovoru, zadržava neophodnu istorijsku distancu: savremene teme ne razmatra, zato što je to veoma bolno: „Današnji građani Rusije su drugi narod, narod čiji su najbolji sinovi ubijeni i uništeni u represijama i ratovima. Potrebno je još mnogo, mnogo vremena za ozdravljenje”, kaže.  

Na pitanje da li je opšteprihvaćeno mišljenje da su u Rusiji oduvek mnogo pili, istina ili predrasuda, autor knjige podseća da ruski narod veoma dugo, sve do 15. i 16. veka nije čak ni znao da pravi jak alkohol. Ipak, on ne poriče da se u Rusiji danas mnogo pije.

„To je zaista najteža realnost i ja mislim da mi čak ne shvatamo težinu problema. Ali kad se pogleda istorijski, pijanstvo nikad nije bilo karakterna crta ruskog naroda. Rusija je do revolucije, po upotrebi alkohola, zauzimala pretposlednje mesto u Evropi. Manje alkohola od Rusije upotrebljavala je samo Norveška. Pijanstvo je naglo poraslo početkom 20. veka, kada je počelo razlaganje društva, otprilike od japanskog rata 1905. do 1914. kad je bio uveden suvi zakon. Rusija je pila oko četiri litra alkohola po osobi godišnje, što se smatralo velikom količinom i zato je uveden ’suvi zakon’. Posle perestrojke votka je postala daleko jevtinija nego u SSSR-u, a proizvođači počinju aktivno da je reklamiraju. U reklami je sve dozvoljeno, pa čak i da se jedna vrsta votke naziva ’putinka’. Zanimljivo je da to, iz nekog razloga, Putinu uopšte ne smeta. Danas se pije daleko više. Pijanstvo je bolest koja je zahvatila naše društvo, posebno selo, ali nije hronična bolest, i može da se leči”, ističe istoričar.

Još jedan problem, pretvoren u stereotip, jeste korupcija. Ona danas zaista predstavlja veliki problem, a činjenicu da gotovo niko ne veruje da može biti pobeđena Medinski tumači time što se borba vodi na pogrešan način. Zlo se ne može iskoreniti tako što će narod prestati da daje mito policajcima na ulici. „Riba smrdi od glave”, kaže. Danas se ne daje provizija činovnicima, oni prosto kontrolišu biznis. To nije korupcija, to je veoma iskvaren sistem koji mora da se menja.

Medinski potvrđuje da je korupcija danas ogromna, ali na istorijskim primerima dokazuje da je Rusija „uvek bila korumpirana jednako koliko i druge evropske zemlje, ili čak manje”.

„Kod nas nikad nije bilo totalne korupcije vlasti, kao što je, na primer, bilo u Americi kad je kupovana Aljaska ili kad je građen Panamski kanal. Ali Zapad je uspeo da stvori sistem koji sprečava korupciju. Mi smo u SSSR-u takođe stvorili takav sistem, ali on je srušen zajedno sa državom. Zapad se danas nalazi u 21. veku po borbi sa korupcijom, a u Rusiji je gore nego u 19. veku. Mi nemamo nikakvih kočnica, ne postoji preovlađujuće mišljenje da je to nemoralno, ne postoji kontrola javnog mnjenja i medija...”
Za borbu protiv korupcije potrebna je, prema rečima autora knjige, jaka volja države koja u Rusiji danas postoji, ali se još uvek ne pretvara u sistem, pa je efekat isti kao da je nema.

Autor na isti način objašnjava i brojne druge predrasude, ne da bi negirao postojanje problema, već da bi istakao da je ruski čovek isti kao i svi drugi narodi na svetu, sa svim manama i vrlinama i da se tek onda kad on sam bude toga svestan može nadati da će to i drugi shvatiti.

Inače će nastaviti da veruju da medvedi, ako baš i ne šetaju moskovskim ulicama, žive u najbližoj okolini, pa je opasno voziti se kolima izvan grada.