Мит о руском пијанству сада је стварнији

Од нашег дописника из Москве

Да су Руси веома суров народ, да су највеће пијанице и ленштине на свету, да им је у менталитету ропска послушности и потреба да се потчињавају ауторитативном вођи, да су непоправљиво корумпирани... само су неки од стереотипа у које не само да верују у свету, већ их руски народ мазохистички прихвата и негује.

Оне су постале део руске културе и врло негативно се одражавају на дух нације, сматра Владимир Медински, руски историчар, професор МГИМО и депутат Јединствене Русије у Државној думи.

У тротомној књизи „Митови о Русији” која је за само неколико месеци постала бестселер и достигла тираж од преко 180.000 примерака, он покушава да на основу историјских чињеница објасни порекло тих предрасуда и, како каже, „натера руског човека да размисли” и ослободи се незаслуженог комплекса ниже вредности, насталог пре свега зато што се у Русији на власт увек долазило превратом и револуцијом.

„Свакој новој власти била је неопходна морална легитимација, па је претходника обавезно требало оцрнити”, објашњава Медински за „Политику”. „Како су могли бољшевици да не помињу у негативном светлу читаву царску историју? Да су говорили да је све било нормално и да је 1913. године земља била на првом месту у свету по темпу раста, могао би их неко запитати чему револуција, што се нису за своје циљеве борили у Думи. И зато је било потребно све цареве претворити у злочинце. Према историјским подацима, у време Ивана Грозног убијено је неколико десетина људи, а за време, на пример, Вартоломејске ноћи је, према француским изворима, страдало 30.000 људи. Па ипак, код нас се каже да је Иван Грозни био сурови владар док Французи Анрија Четвртог називају ’веселим краљем’! Исто је било и за време совјетске власти, Хрушчов је дискредитовао Стаљина, Брежњев – Хрушчова, Горбачов – све што је било пре њега.”

Аутор и у својој књизи, али и у разговору, задржава неопходну историјску дистанцу: савремене теме не разматра, зато што је то веома болно: „Данашњи грађани Русије су други народ, народ чији су најбољи синови убијени и уништени у репресијама и ратовима. Потребно је још много, много времена за оздрављење”, каже.  

На питање да ли је општеприхваћено мишљење да су у Русији одувек много пили, истина или предрасуда, аутор књиге подсећа да руски народ веома дуго, све до 15. и 16. века није чак ни знао да прави јак алкохол. Ипак, он не пориче да се у Русији данас много пије.

„То је заиста најтежа реалност и ја мислим да ми чак не схватамо тежину проблема. Али кад се погледа историјски, пијанство никад није било карактерна црта руског народа. Русија је до револуције, по употреби алкохола, заузимала претпоследње место у Европи. Мање алкохола од Русије употребљавала је само Норвешка. Пијанство је нагло порасло почетком 20. века, када је почело разлагање друштва, отприлике од јапанског рата 1905. до 1914. кад је био уведен суви закон. Русија је пила око четири литра алкохола по особи годишње, што се сматрало великом количином и зато је уведен ’суви закон’. После перестројке вотка је постала далеко јевтинија него у СССР-у, а произвођачи почињу активно да је рекламирају. У реклами је све дозвољено, па чак и да се једна врста вотке назива ’путинка’. Занимљиво је да то, из неког разлога, Путину уопште не смета. Данас се пије далеко више. Пијанство је болест која је захватила наше друштво, посебно село, али није хронична болест, и може да се лечи”, истиче историчар.

Још један проблем, претворен у стереотип, јесте корупција. Она данас заиста представља велики проблем, а чињеницу да готово нико не верује да може бити побеђена Медински тумачи тиме што се борба води на погрешан начин. Зло се не може искоренити тако што ће народ престати да даје мито полицајцима на улици. „Риба смрди од главе”, каже. Данас се не даје провизија чиновницима, они просто контролишу бизнис. То није корупција, то је веома искварен систем који мора да се мења.

Медински потврђује да је корупција данас огромна, али на историјским примерима доказује да је Русија „увек била корумпирана једнако колико и друге европске земље, или чак мање”.

„Код нас никад није било тоталне корупције власти, као што је, на пример, било у Америци кад је купована Аљаска или кад је грађен Панамски канал. Али Запад је успео да створи систем који спречава корупцију. Ми смо у СССР-у такође створили такав систем, али он је срушен заједно са државом. Запад се данас налази у 21. веку по борби са корупцијом, а у Русији је горе него у 19. веку. Ми немамо никаквих кочница, не постоји преовлађујуће мишљење да је то неморално, не постоји контрола јавног мњења и медија...”
За борбу против корупције потребна је, према речима аутора књиге, јака воља државе која у Русији данас постоји, али се још увек не претвара у систем, па је ефекат исти као да је нема.

Аутор на исти начин објашњава и бројне друге предрасуде, не да би негирао постојање проблема, већ да би истакао да је руски човек исти као и сви други народи на свету, са свим манама и врлинама и да се тек онда кад он сам буде тога свестан може надати да ће то и други схватити.

Иначе ће наставити да верују да медведи, ако баш и не шетају московским улицама, живе у најближој околини, па је опасно возити се колима изван града.