Po čemu ću znati jesam li pri svesti?

Književno delo Momčila Nastasijevića raznoliko je koliko i zahtevno, pa je možda stoga uvek bilo veliki izazov čitateljima, kakav je i danas. Takoreći svakom svojom stranicom ono zorno pokazuje svest da je jedino pitanje, kao i jedino sredstvo, književnog stvaranja – jezik. Sad jezik nameće svoju poruku, kako je to svojedobno formulisao Novica Petković: Nije Nastasijević tražio adekvatan jezički izraz za svoj tamnovilajetski i međuluški svet, nego je jednim tvoračko-otkrivalačkim aktom otvorio sam jezik, koji sada iz sebe izvodi, i u sebi inkarnira te svetove. Bez obzira, dakle, na rečnik i melodiku narodne pesme, bez obzira na mitske i pseudoistorijske teme, bez obzira na istrajan interes za vlastiti etnos, Nastasijević nikada nije bio pesnik nacionalnog duha, političke nostalgije, niti istorijskih projekcija.

U potpunosti posvećen pisanju, nije, uostalom, za sobom ostavio ni biografskih pikanterija. Izuzme li se da je umro od tuberkuloze, nije bio sklon klišeima pesničkog usuda: diplomirao je francuski jezik i književnost te čitav svoj, kratki, vek proveo kao gimnazijski profesor. Objavljivati je počeo kasno, družio se s uskim krugom duhovnih srodnika i još užim krugom pronicljivih čitatelja. Prijatelji su mu nakon smrti 1938. objavili sabrana dela u devet knjiga, predgovor je napisao Vinaver, ali odjek kod publike bio je skroman. Tridesetak godina kasnije, Miodrag Pavlović će u predgovoru svom izboru iz njegovog dela napisati: Nastasijević je prvi naš veliki pesnik koji mora da strepi za svoj ugled. No, budući da ugled često zavisi upravo o onim elementima kojih u Nastasijevića, ni kao autora, ni kao osobe, nema, to možda i nije neobično.

Vremensko-prostorna odrednica kojom je propraćeno Međuluško blago – Dešava se među Srbima na Balkanu. Ne zna se tačno gde ni kad – posve primereno opisuje čitav Nastasijevićev opus, koji, osim jasne jezičke ukorenjenosti, nikakve druge kontekstualne veze niti pruža, niti traži. Uvek nužno bezdoman, besputan i bezdetan, pesnik se neprestano suočava jedino s nespokojem reči. Nije zato nimalo neobično što su o Nastasijevićevom delu pisali autori s izuzetno istančanim smislom za jezičke i strukturne aspekte književnog dela: Stanislav Vinaver i Isidora Sekulić, Vasko Popa i Novica Petković, Milan Bunjevac i Mirjana Miočinović. Radi se o piscu koji u belini papira vidi ne samo izbor između raznih mogućnosti, nego i odgovornost za svoje odluke, koje, jednom donesene, postaju bespogovorne. Ta odgovornost prema književnosti i jeziku znači da za ovoga pisca nema gotovih rešenja, da nikada ne piše linijom manjeg otpora, da ne ponavlja postignuto i da sebi uvek postavlja najteže zadatke, usredsređujući se na temeljne odlike odabranog oblika. I u poeziji, i u prozi, i u eseju, i u drami, Nastasijević, premda se obilato služi arhetipskim situacijama, postojano odoleva iskušenjima priče, posvećujući se bez kalkulacije problemima konstrukcije.

U poeziji je Nastasijevićev izraz uvijek maksimalno koncizan, što će reći da njegova eliptičnost nikada ne prelazi u besplodnu nerazumljivost, iako se ne podaje lakom tumačenju. Sintaktičke dislokacije, zahtevna metaforičnost, arhaizmi i neologizmi – sve je to u funkciji njegove ključne poetičke kategorije, melodije. Melodija je kod Nastasijevića, gotovo bi se moglo reći, drugi naziv za strukturu: Reč doziva reč, slika sliku, ideja ideju. Celina je uvek više od zbira svojih delova. Ni u dramama nije drukčije, bilo da je reč o muzičkim dramama, u kojima zvuk, intonacija i sintaksa teže da ostvare efekte što ih vagnerijanska Worttondrama postiže orkestrom, ili o dramskoj hronici, naslovljenoj Kod „Večite slavine”, u kojoj obrnuti sled predstavljenih događaja kauzalne odnose pretvara u dramaturške ishode. I u pripovednoj prozi Nastasijevićevoj odnosi su nestabilni, značenja nejasna, tumačenja nepouzdana, čitav je njegov fikcionalni svet zapravo sažet u ključno pitanje koje postavlja jedan od likova: Po čemu ću znati jesam li pri svesti?

Suprotno nekim tumačenjima, prema kojima nije razumeo ulogu kritike, Nastasijević je u razmišljanjima o pitanjima umetničkog stvaranja više nego svestan presudne uloge kritičke svijesti, te kritici postavlja zadatak da vrednuje, premda joj, s druge strane, jednako opravdano odriče pravo da propisuje. Umetnik ima moć izraza koji otkriva, a na kritici je da lovi kovače lažnog novca. Bilo bi doista neobično da pisac tako izraženog osećaja za ključna svojstva svoga medija misli drukčije, a bilo bi upravo nezamislivo da učeniku simbolista ne bude kristalno jasno kakve je važnosti kritički sud za pesnika koji mora biti istodobno klasičan i savremen, da ne bi bio tek arhaičan ili pomodan. Prema Bodlerovoj definiciji, Nastasijević je nesumnjivo znao što znači biti moderan.

Prekasno se javio, prerano je otišao, napisao je o njemu Vasko Popa. Bio je, Ničeovim rečnikom, unzeitgemäss. A što je takav i ostao, nije nimalo slučajno. Takva je, naime, sudbina svakog stvarno važnog literarnog ostvarenja: da bude saučesnik i dokument svoga vremena upravo time što se u njega ne uklapa i upravo po onome što s tim vremenom ne deli. Postavljajući se kritički prema izražajnim, pa stoga i interpretativnim, konvencijama i navadama, literatura uvek otvara prostor drukčijem mišljenju. Da bi uopšte bio pisac, pisac uvek mora pisati drukčije, a stoga će uvek nužno morati biti i čitan drukčije. Pri tome je, međutim, važno istaći kako tu nije reč tek o osporavanju ovih ili onih poetičkih izbora, usredsređenosti na ove ili one teme i motive, interesu za ovakve ili onakve situacije i likove, nego o temeljnoj situaciji pisca, koji uopšte i postoji isključivo po tome što je prešao u delo: Nastajem čudno / iz ovog nestajanja.

Čitanje Momčila Nastasijevića, tog nestajanja u nastajanju, uvek je bilo konstitutivno nedovršiv projekat, pa takav ostaje i danas.