По чему ћу знати јесам ли при свести?

Књижевно дело Момчила Настасијевића разнолико је колико и захтевно, па је можда стога увек било велики изазов читатељима, какав је и данас. Такорећи сваком својом страницом оно зорно показује свест да је једино питање, као и једино средство, књижевног стварања – језик. Сад језик намеће своју поруку, како је то своједобно формулисао Новица Петковић: Није Настасијевић тражио адекватан језички израз за свој тамновилајетски и међулушки свет, него је једним творачко-откривалачким актом отворио сам језик, који сада из себе изводи, и у себи инкарнира те светове. Без обзира, дакле, на речник и мелодику народне песме, без обзира на митске и псеудоисторијске теме, без обзира на истрајан интерес за властити етнос, Настасијевић никада није био песник националног духа, политичке носталгије, нити историјских пројекција.

У потпуности посвећен писању, није, уосталом, за собом оставио ни биографских пикантерија. Изузме ли се да је умро од туберкулозе, није био склон клишеима песничког усуда: дипломирао је француски језик и књижевност те читав свој, кратки, век провео као гимназијски професор. Објављивати је почео касно, дружио се с уским кругом духовних сродника и још ужим кругом проницљивих читатеља. Пријатељи су му након смрти 1938. објавили сабрана дела у девет књига, предговор је написао Винавер, али одјек код публике био је скроман. Тридесетак година касније, Миодраг Павловић ће у предговору свом избору из његовог дела написати: Настасијевић је први наш велики песник који мора да стрепи за свој углед. Но, будући да углед често зависи управо о оним елементима којих у Настасијевића, ни као аутора, ни као особе, нема, то можда и није необично.

Временско-просторна одредница којом је пропраћено Међулушко благо – Дешава се међу Србима на Балкану. Не зна се тачно где ни кад – посве примерено описује читав Настасијевићев опус, који, осим јасне језичке укорењености, никакве друге контекстуалне везе нити пружа, нити тражи. Увек нужно бездоман, беспутан и бездетан, песник се непрестано суочава једино с неспокојем речи. Није зато нимало необично што су о Настасијевићевом делу писали аутори с изузетно истанчаним смислом за језичке и структурне аспекте књижевног дела: Станислав Винавер и Исидора Секулић, Васко Попа и Новица Петковић, Милан Буњевац и Мирјана Миочиновић. Ради се о писцу који у белини папира види не само избор између разних могућности, него и одговорност за своје одлуке, које, једном донесене, постају беспоговорне. Та одговорност према књижевности и језику значи да за овога писца нема готових решења, да никада не пише линијом мањег отпора, да не понавља постигнуто и да себи увек поставља најтеже задатке, усредсређујући се на темељне одлике одабраног облика. И у поезији, и у прози, и у есеју, и у драми, Настасијевић, премда се обилато служи архетипским ситуацијама, постојано одолева искушењима приче, посвећујући се без калкулације проблемима конструкције.

У поезији је Настасијевићев израз увијек максимално концизан, што ће рећи да његова елиптичност никада не прелази у бесплодну неразумљивост, иако се не подаје лаком тумачењу. Синтактичке дислокације, захтевна метафоричност, архаизми и неологизми – све је то у функцији његове кључне поетичке категорије, мелодије. Мелодија је код Настасијевића, готово би се могло рећи, други назив за структуру: Реч дозива реч, слика слику, идеја идеју. Целина је увек више од збира својих делова. Ни у драмама није друкчије, било да је реч о музичким драмама, у којима звук, интонација и синтакса теже да остваре ефекте што их вагнеријанска Worttondrama постиже оркестром, или о драмској хроници, насловљеној Код „Вечите славине”, у којој обрнути след представљених догађаја каузалне односе претвара у драматуршке исходе. И у приповедној прози Настасијевићевој односи су нестабилни, значења нејасна, тумачења непоуздана, читав је његов фикционални свет заправо сажет у кључно питање које поставља један од ликова: По чему ћу знати јесам ли при свести?

Супротно неким тумачењима, према којима није разумео улогу критике, Настасијевић је у размишљањима о питањима уметничког стварања више него свестан пресудне улоге критичке свијести, те критици поставља задатак да вреднује, премда јој, с друге стране, једнако оправдано одриче право да прописује. Уметник има моћ израза који открива, а на критици је да лови коваче лажног новца. Било би доиста необично да писац тако израженог осећаја за кључна својства свога медија мисли друкчије, а било би управо незамисливо да ученику симболиста не буде кристално јасно какве је важности критички суд за песника који мора бити истодобно класичан и савремен, да не би био тек архаичан или помодан. Према Бодлеровој дефиницији, Настасијевић је несумњиво знао што значи бити модеран.

Прекасно се јавио, прерано је отишао, написао је о њему Васко Попа. Био је, Ничеовим речником, unzeitgemäss. А што је такав и остао, није нимало случајно. Таква је, наиме, судбина сваког стварно важног литерарног остварења: да буде саучесник и документ свога времена управо тиме што се у њега не уклапа и управо по ономе што с тим временом не дели. Постављајући се критички према изражајним, па стога и интерпретативним, конвенцијама и навадама, литература увек отвара простор друкчијем мишљењу. Да би уопште био писац, писац увек мора писати друкчије, а стога ће увек нужно морати бити и читан друкчије. При томе је, међутим, важно истаћи како ту није реч тек о оспоравању ових или оних поетичких избора, усредсређености на ове или оне теме и мотиве, интересу за овакве или онакве ситуације и ликове, него о темељној ситуацији писца, који уопште и постоји искључиво по томе што је прешао у дело: Настајем чудно / из овог нестајања.

Читање Момчила Настасијевића, тог нестајања у настајању, увек је било конститутивно недовршив пројекат, па такав остаје и данас.