Filmovi pod embargom

U okviru posećene izložbe „Efekat Tito” Muzeja istorije Jugoslavije, danas u podne u Muzeju „25. maj” u Beogradu biće priređen filmski program „Pod embargom” u okviru kojeg će biti prikazana dela koja su u vreme SFR Jugoslavije bila „pod embargom”.

Na programu su „20. godina – parada” Dejana Đurkovića iz 1964. i „Ratniče, voljno” Krste Škanate iz 1966, odnosno emisija iz serijala „Pod embargom” Mome Kapora i Ružice Varde s početka devedesetih godina – o dokumentarcima koji su u arhivi RTS bili „pod embargom”.

− Odlučili smo se za ove filmove jer smo želeli da dela prate izložbu „Efekat Tito”, zbirku dela koja su zadržana u Muzeju samo zato što su popisivana u trenutku velikih emocija prema Titu – kaže za „Politiku” Moma Cvijović, kustos Muzeja istorije Jugoslavije.

Delo „20. godina – parada”, koje kolažom dokumentarnih snimaka sa parada pokazuje protok vremena totalitarnog režima, autor smatra važnim kako bi se novim generacijama skrenula pažnja na strukturu tabua, dok je „Ratniče, voljno” film o Dušanu Mandiću, bivšem ratniku iz Bosanskog Grahova kome je 1942. sve spaljeno i svi pobijeni. Za ovo delo Škanata je dobio Oktobarsku nagradu 1966, prvu nagradu na festivalu u Oberhauzenu, a film je ušao i u svetske antologije dokumentarnih filmova.

Oktobarskom nagradom Škanatin film je bio priznat, a onda je sklonjen u stranu. Reč je o autorima koji su svojom umetnošću bili na meti za odstrel, pa tako i sve ono što su radili, smatra Cvijović.

− Đurković je snimao filmove o demonstracijama 1968, što se nije svidelo vlasti. Svojevremeno je bio zaprepašćen kada je saznao da je njegova „Parada” imala zabranu „novo tri”, odnosno, bila je među filmovima koji treba da budu spaljeni – objašnjava kustos Cvijović. Naš sagovornik podseća na dokumentarni film „Osmeh” Dušana Makavejeva iz 1961, sa snimljenim radnim akcijama i kampa u kojem zastavu diže osoba bez ruku, to radi zubima, što je izazvalo ljutnju režima. Naš sagovornik kaže da se u spisima Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove iz 1968, među umetnicima pominju jedino Dušan Makavejev i Stevo Žigon, ali ne i drugi zabranjivani autori.

− Tito je voleo film, druženja sa filmskim ekipama, posećivao je snimanja, pa i sam snimao. Ne verujem da je on naređivao da neki filmovi budu zabranjivani, već su to činili njegovi saradnici. Tokom jednog prijema filmskih radnika, kada je razgovarao sa animatorom Dušanom Vukotićem, koji je hvalio organizaciju jugoslovenske kinematografije, Tito je rekao da je bolje od kada se ne snimaju ’crni filmovi’ – podseća Cvijović, i dodaje da „ako se država plaši filma, to znači da nešto nije u redu sa državom”.